Marko Lopušina | Prema podacima Unije poslodavaca Srbije, od 2004. godine do sada, život su sebi oduzela 72 preduzetnika. Na sebe su, uglavnom, dizali ruku ugostitelji, građevinari, mali trgovci i zanatlije. Dragoljub Rajić, portparol Unije poslodavaca Srbije, kaže da je ova crna serija počela pre nekoliko godina zbog dugova i propasti firmi. Prvi put je uočena septembra 2005. godine u Gornjem Milanovcu, kada je jedan od prvih privrednika u ovom gradu Milutin Tešović sebi oduzeo život tako što je prerezao vene. Nakon toga, u roku od samo nekoliko meseci, desila su se još tri samoubistva malih privrednika na području Gornjeg Milanovca i Čačka.

– Smatra se da su najčešći motivi samoubistava kod preduzetnika nemogućnost da se vrate nagomilani dugovi i porodica sačuva od siromaštva. Poslodavci koji propadnu najčešće moraju da založe stan ili kuću u kojoj žive. U svim slučajevima preduzetnici su imali dugove. Pre nego što su se odlučili na ovaj očajnički korak, često su zbog stresa mentalno i somatski obolevali – kaže Dragoljub Rajić, i dodaje da je najveći broj samoubistava zabeležen u Vojvodini.

Teško je govoriti o direktnoj povezanosti svetske ekonomske krize sa samoubistvima preduzetnika. Međutim, indikativan može biti podatak da je od janura 2009. do danas život sebi oduzelo čak sedam građevinskih preduzimača. Poslednji u nesrećnom nizu je Zoran Francišković, vlasnik firme koja je, tokom nekoliko poslednjih godina, izgradila najznačajnije i najskuplje objekte u Subotici.
        
Među suicidnim osobama, pored poslovnih ljudi i gazda, bilo je dosta i radnika, koji su presudili sebi jer su osećali veliku muku zbog problema na poslu. Kada je proletos u Vitanovačkoj ulici 5, u Beogradu, jedna žena skočila sa petog sprata i poginula na licu mesta, njene komšije su tvrdile da je bila profesorka na nekom od beogradskih fakulteta. I da se ubila jer je dobila otkaz.

Luka Grabovčić (43) iz sela Miokovac kod Čačka, kopač u Magnohromovom rudniku Brezak, obesio se lane, jer 14 meseci nije primio platu. Fabrički krug ovog preduzeća bio je oblepljen umrlicama. Ne samo njegovim.

- Samoubistva radnika su najmračnija strana tranzicije jer se dinamične društvene i ekonomske promene, nažalost, često plaćaju ljudskim životima. Zato svaka država mora da se pripremi za veći procenat samoubistava radnika – poručio je još pre deset godina psihijatar dr Volfgang Ruc, bivši načelnik sektora za mentalno zdravlje u Svetskoj zdravstvenoj organizaciji.

Mnogi nisu verovali doktoru Rucu sve dok povećan broj samoubistava u svojim zemljama nisu počeli da dovode u vezu sa tranzicijom. U jednom trenutku broj suicida kod radno sposobnih ljudi u Sloveniji skočio je čak za 90 odsto. I dok su Slovenci sa ovom društvenom bolešću uspeli da se izbore, mi nismo.

U Srbiji je, prema podacima Centra za prevenciju kriminaliteta, poslednjih godina, zbog gubitka posla i prihoda bilo 30 slučajeva samoubistava radnika. A prema podacima Zavoda za statistiku oko 1.000 ljudi se u Srbiji godišnje ubije zbog očaja, bede i ličnih problema. U prvih šest meseci ove godine u opštinama Severnobanatskog okruga izvršena su 34 suicida. Čak 15 samoubistava dogodila su se u Kikindi, devet u Kanjiži i šest u Senti. Tri suicida zabeležena su u Adi, a jedan u Čoki. Devetnaest ljudi koje su sebi oduzele život bile su mađarske, a petnaest srpske nacionalnosti. U oproštajnim pismima uglavnom su kao razlog da sebi oduzmu život naveli da su bili teško bolesni i usamljeni i jer “kao nezaposleni radnici nisu videli izlaz iz situacije u kojoj se nalaze”.

- Samoubistva radno sposobnih ljudi je nepodnošljiva cena društvenih i političkih promena. Tranzicija je jako bolan proces, u kome se i pojedinci i društvo sučeljavaju s nuždom da menjaju način života, odbace stare sisteme vrednosti i u vrlo kratkom roku prihvate nove. Ljudi, posebno starije i srednje generacije, to doživljavaju kao odbacivanje dela svog života i sopstveni poraz – objašnjava dr Darko Marinković, profesor i teoretičar sindikata.

Srbija zauzima neslavno 12. mesto u Evropi po broju samoubistava. Neke ankete pokazuju da su samoubistvu skloniji ljudi u dobi između 50 i 70 godina, pri čemu među ženama prednjače domaćice i penzionerke, a kod muškaraca penzioneri, radnici, otušteni i nezaposleni, kao i zemljoradnici.
Žarko Trebješanin, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu smatra da se ljudi teško suočavaju sa ekonomskom krizom zbog koje često imaju utisak da su ostavljeni na cedilu i da nikoga ne zanimaju, da nema adekvatnih mera, da se ne reaguje brzo na gubitak posla, na osiromašenje, smanjivanje plata i bede.

- Poznato je da je u Srbiji u porastu broj psihičkih poremećaja izazvanih stresom, koje stručnjaci tumače posledicom događanja kojima je stanovništvo izloženo poslednje dve decenije – ratovi u regionu, hiperinflacija, sankcije, NATO bombardovanje, socijalna tranzicija, finansijska kriza i visoka stopa nezaposlenosti – ističe Trebješanin.

Socilozi, pak tvrde da se radnici ubijaju jer jer su žrtve lažne slike o sebi i sopstvenoj zemlji:

- Svaki radnik koji podigne ruku na sebe zbog posla i stanja u preduzeću živeo je u ubeđenju da ima posao i da radi, iako je zbog raznih propasti faktički nezaposlen. S takvim ubeđenjem, nažalost, danas žive mnogi radnici čije su firme na rubu propasti, jer misle da postoji privreda koja će ih izvući iz krize. To je lažna slika, jer srpska privreda ne postoji. Strah od gubitka posla najveća je fobija 21. veka. Prati je jak osećaj poniženja. Izvor tog straha je osećaj da, u potrošačkom društvu, kad nemaš posao, faktički nemaš ni život. Zato se radnici ubijaju.
Posebno zabrinjava činjenica da je, prema podacima MUP-a Srbije i policijskog sindikata, suicid izvršilo i 15 policajaca.

- Policajci su najviše izloženi stresu, jer se bave odgovornim i opasnim poslovima. Imaju i specijalizovane preglede da bi se stalno proveravalo koliko su otporni na stres, koji izaziva upotreba nasilja i vatrenog oružja. Zbog toga imaju i povećan rizik od gubitka posla i identiteta. Kad policajac ostane bez posla, on to doživljava kao profesionalnu degradaciju i lično ponižavanje. Zato svoju muku prekraćuju suicidom – smatra psiholog Višnja Helajzen, savetnik u Nacionalnoj službi za zapošljavanje.

Po njenom mišljenju, gotovo svaki čovek lični identitet gradi preko profesije. Kad izgubi posao, smatra da gubi i identitet. Potom gubi samopouzdanje, ne zna kako da reši taj problem i upada u depresiju. Sklon je da optuži sebe i da sebi presudi. Verovatno najstravičniji slučaj suicida zabeležen je u Livnici bakra u Boru, kada je 58-godišnji Dušan Nikolić, skočio u indukcionu peć za topljenje metala u kojoj je temperatura oko 1.000 stepeni.

- Tranzicija je period velike neizvesnosti koji proizvodi ogroman stres. Taj stres izaziva velike psihosomatske promene. Neki ljudi postaju depresivni, drugi nasilni, a treći autoagresivni, jer podižu ruku na sebe. Stres se manifestuje kao prolongirani udar i odložena smrt, jer izaziva pad imuniteta, pojavu teških i smrtonosnih bolesti i čak nasilnu smrt drugih. Poznati su, naime, slučajevi ubistava članova uže porodice zbog depresije i očaja izazvanog problemima na poslu – objašnjava dr Višnja Helajzen.

Zvanična statistika kaže da od infarkta i kancera izazvanog jakim stresom umre preko 30.000 ljudi. Samo u Beogradu sahrani se oko 10.000 osoba. Darko Marinković u odloženu smrt zbog surove tranzicije, teškog života i očaja svrstava i smišljeno samoubistvo glađu:

- Poslednjih meseci registrovano je nekoliko slučajeva ljudi koji su se zatvorili u kuće i umrli jer nisu hteli da uzimaju hranu. Bio je to njihov poziv u pomoć zato što su bili zaboravljeni od svih. Smrt od gladi je slika moralnog pada srpskog društva, koje ne brine o starima, i odraz tužne činjenice da je smrt izazvana surovom tranzicijom u Srbiji postala normalna pojava.

Za razliku od Srbije, koja je, tvrde naši sagovornici, potpuno nespremna ušla u tranziciju, Slovenija je već posle prvog talasa samoubistava radnika preduzela mere. Zalečili su posledice tranzicije tako što su utvrdili strategiju svojih promena i razvoja. Postigli su konsenzus oko glavnih društvenih ciljeva. Da za deset godina u|u u EU i u narednoj deceniji, do 2020, budu među deset najuspešnijih članica.

- Mi nemamo strategiju promena i razvoja, pa se i ne borimo protiv surovih posledica tranzicije. U našoj zemlji vlada konfuzija, koju prate politička obećanja i uvek novi izbori. Proces tranzicije pretvoren je u stanje neprestane krize. Imamo korupciju, organizovani kriminal i bedu, negativnu politizaciju svih društvenih slojeva, truli pakt izme|u politike i ekonomije, i imamo na vlasti ljude kojima takvo stanje savršeno odgovara. Zato je danas u Srbiji život jako skup, a glave jeftine, jer siromašni lako i brzo umiru. I zato je Srbija najopasnija za život od svih država u tranziciji – tvrdi dr Darko Marinković.

I dok su Slovenci cenu tranzicije podelili tako da je svaki socijali sloj platio svoj ceh, kod nas su tu cenu platili radnici i gra|ani, dok se oligarhija od takve tranzicije samo još više obogatila.

- Što je najgore, mi smo tek na početku tranzicije, jer srpska oligarhija ne želi promene, ne želi u EU. To bi bio ulazak u novi sistem života, koji ona ne bi mogla da kontroliše. Promene se zato odvijaju jako sporo i s puno problema. Polovina građana ne veruje da će nam u narednih pet godina biti bolje. Kad ljudi ne vide promene, hvata ih beznadje. A gubitak nade kod svakog čoveka direktno ili indirektno vodi u smrt – zaključuje profesor Marinković.
         
Leka sigurno ima. Psihoterapeutkinja Tijana Mandić kaže da je prevencija najbolji mogući način borbe protiv suicida, jer do samoubistva ne dolazi “preko noći”, već postoje individualni i sistemski indikatori da je neko nemoćan, ljut na ceo svet i na život zbog čega je rešio autodestrukcijom da reši problem.
        
Prema njenim rečima, i najzdravijima i najsrećnijima i najbogatijima na filozofskom nivou ponekad padne na pamet da se ubiju, ali kada ta razmišljanja dobiju veliku emotivnu snagu i počnu osobu danima da opsedaju (prisilna misao) i kada čovek počne da se priprema za izvrši taj čin, onda je neophodna stručna pomoć da bi se izbegao fatalan ishod.

PODANIČKI MENTALITET

- Naši radnici ne prihvataju naglu promenu radnog mesta, jer većina njih ima podanički mentalitet i smatra da je država “majka“ koja mora da brine o njima tako što će im do kraja života obezbediti isti posao. U svetu svaki radnik promeni najmanje sedam radnih mesta, a kod nas samo dva. Zato je svaka promena posla za našeg radnika ravna katastrofi, koja ugrožava njegov lični integritet, porodicu i izaziva ogroman stres – kaže dr Darko Marinković.
 
PROPALI SINDIKATI

- Prvi zaštitnici radno sposobnih ljudi trebalo bi da budu naše sindikalne organizacije. MeĐutim, sindikalni pokret u Srbiji je uništen. Prvo racepkan na nekoliko malih sindikata, a potom na pogrešan način uvučen u politiku. I umesto da se bave zaštitom radnika i njihovih porodica, naši sindikati bave se jeftinim politikantstvom. Sindikalni lideri se dodvoravaju političarima i njihovim stranakama. Sindikati su toliko propali da više ne mogu da se brinu ni o sebi, a kamoli o radnicima – tvrdi dr Darko Marinković.

Marko Lopušina | – Kada je predsednik Boris Tadić u septembru posetio Klivlend, upoznao sam se sa njim na prijemu i predao mu lično pismo s molbom da urgira da se iz Arhive Ozne objave spiskovi Srba i imena streljanih srpskih dobrovoljaca u Kočevju. Taj spisak pobijenih Srba je sa sobom iz Slovenije 1945. godine odneo Slobodan Penezić Krcun, šef Ozne. Moja supruga Ljiljana pitala je predsednika Tadića kada će njoj da se vratiti imovina, koja je oteta pre šest decenija u Beogradu. Predsednik Srbije nam je rekao da će “država sve to da ispita, da plati ili da vrati”.

Ovako govori američki istoričar Borivoje Karapandžić, jedan od najistaknutijih srpskih emigranata u SAD, pisac prve studije o likvidaciji pripadnika nacionalnih snaga u Sloveniji 1945. godine, koja je objavljena pod naslovom “Jugoslovensko krvavo proleće”.  Knjiga je objavljena pre tri decenije, ali Borivoje Karapandžić, kako nam je rekao, i dalje traga za istinom o grobnicama Srba van Srbije, u bivšim jugoslovenskim republikama.

- Komisija Vlade Slovenije za pitanje masovnih grobnica otkrila posmrtne je samo na Pohorju ostatke oko 15.000 ubijenih osoba. U Sloveniji ima 540 masovnih grobnica. Pronađeno je 134 skrivenih groblja sa vojnicima, 79 civilnih groblja, 72 groblja gdje su sahranjeni i civili i vojnici. Najveći masakr Srba izveden je u mestu Kočevski rog, o čemu se u Srbiji ćuti i zato vrlo malo zna – kaže Borivoje Karapandžić.

O zločinima komunista i partizana nad pripadnicima srpskih nacionalnih snaga Karapandžić je pisao u svojim knjigama “Građanski rat u Srbiji 1941-45″, “Prikazi iz emigracije”, “Spomenice srpskih dobrovoljaca”, “Kočevje – Titov najkrvaviji zločin” i “Jugoslovensko krvavo proleće”. Karapandžić piše u svojim knjigama da je sve do 1952. godine, kada je u FNRJ ubijen i poslednji pripadnik četničkih jedinica, trajao je obračun Ozne i Udbe sa ostacima nacionalnih snaga u Jugoslaviji. Gro te poražene vojske pobijen je na Kočevju u proleće 1945. godine, kada su Britanci i Amerikanci vratili Titu iz Austrije prebegle ustaše, četnike, ljotićevce, dobrovoljce, belu gardu i baliste, da ih Josip Broz pobije. Britanski lord Nikolas Betel, svedok i analitičar zbivanja u poratnoj Austriji, tvrdio je, pominje ga Karapandžić, da je zvanični London izručivanje prebeglica iz Jugoslavije partizanima i komunistima, izveo da bi zaustavio vojno nadiranje Titove armije na Zapad i da bi pružio ruku saradnje zvaničnom Beogradu.

- Slovenci i Hravati su, međutim, optužili samo Srbe za ubistva i likvidacije nacionalista u Sloveniji. Nije, međutim, samo Simo Dubajić, protiv kog je podignuta i optužnica, bio odgovoran kao partizanski oficir za nasilnu smrt nekoliko hiljada ratnih zarobljenika i civila. Tu odgovornost nose i Tito, i Ranković, i Kardelj, i Kidrič. Ali i Slobodan Penezić, i Mitja Ribičić, i Milka Planinc, koji su kao komesari brigada bili na mestu tog zločina. Oni su organizovali likvidaciju oko 12.000 ratnih zarobljenika. Pobijeni su pripadnici Srpskog dobrovoljačkog korpusa iz Srbije, Srbi crnogorski četnici, ali i dosta civila koji su se iz Srbije povlačili u vreme odlaska Nemaca. Tačan broj i imena stradalih Srba se ne znaju, jer zvanični Beograd skriva te podatke – smatra Borivoje Karapandžić.

Prema njegovim tvrdnjama slovenačka komisija još nije završila rad i planira da otvori još 19 grobnica u okolini Maribora i Kidričeva. Hrvatska je počela radove na istraživanju mesta stradanja i ubistava hrvatskih boraca. Jedino Srbija u Sloveniji ništa ne istražuje.

- Koliko ja znam Slobodan Penezić je kao načelnik Ozne spisak streljanih Srba u Sloveniji predao u arhiv tajne policije. Taj spisak je potom prebačen u drugi arhiv, tačnije u depo koji se nalazi kod Umke. Ja već decenijama tragam za tim spiskom kao istorijskim dokumentom o likvidaciji srpskih dobrovoljaca. Pismo koje sam dao Borisu Tadiću u ruke, slao sam pre toga i Slobodanu Miloševiću, ali i dr Vojislavu Koštunici, kada su bili prvi ljudi u Srbiji. Njih dvojica mi nisu nikada odgovorili. Nadam da će Boris Tadić i država Srbija da uslišaju moju molbu da se otkrije istina – kaže Karapandžić. 

I predlaže:

- Komisija za istraživanje grobnica stradalih u Srbiji, koja je osnovana na inicijativu “Novosti”, trebalo bi da proširi svoje istraživanja i van Srbije. Bivša Jugoslavija, tačnije, Slovenija, Hrvatska, BiH i Crna Gora su puna grobnica pobijenih Srba iz tih krajeva, ali i iz Srbije. Svedoci iz emigracije tvrde da je posle Drugog svetskog rata ubijeno oko 250.000 ljudi. I ako ih vi živi ne otkopate, mrtvi će iz zemlje, kad-tad progovoriti, Jer, ti pobijeni Srbi su deo srpske istorije koju ne smemo da zaboravimo. Ako ne kažemo istinu o njima, te tajne grobnice će nas stalno podsećati kako smo kao narod, sami sebi činili zlo – upozorava Borivoje Karapandžić.

POBIJENI PUKOVI

Pred naletom partizana maja 1945. godine, u Austriju su se povukla tri puka Srpskog dobrovoljačkog korpusa, koji je predvodio Radoslav Tatalović, četnici Pavla Đurišića, koje je vodio major Vaso Vukčević, slovenački domobranci sa komandantom generalom Francom Krenerom, tridesetak hiljada izbeglica iz Slovenije, koje je vodio biskup Rožman.

- Englezi su od 24. do 29. maja 1945. godine, na prevaru, pod izgovorom da ih šalju u Italiju, izručili Titu sve prebeglice. Prevozili su ih, prvo kamionima do Vilaha i Jesenica, a zatim vozovima u logor Ćent Vid kod Ljubljane. U Maribor je doveženo 8.000 slovenačkih domobrana i 6.000 Srba. Tu ih je posetio Slobodan Penezić – Krcun, u svojstvu predsednika Komisije DFJ za amnestiju. Borivoje Karapandžić tvrdi da je Penezić zapravo doneo Titovo naređenje za likvidaciju prebeglica, koje su i poslate na stratište u Kočevje – tvrdi Borivoje Karapandžić.

Kada su vraćeni u Jugoslaviju srpske nacionalne snage su progonile jedinice pet divizija III armije, pet divizija II armije i dve divizije I armije, kao i formacije IV operativne zone Slovenije. Među komandantima bili su Ivan Matija-Maček, Maks Baće i Jovo Kapičić, Boško Šiljegović, generali Hočevar, Kosta Nađ, Petar Drapšin i Zdenko Zavadlov iz slovenačke Ozne, Milan Basta, ali i politički komesar  Relja Savović.

- U Kočevskom rogu ubijeno je oko 3.000 srpskih dobrovoljaca, oko 1.000 crnogorskih četnika i 1.000 ruskih belogardejaca. Kod Zidanog Mosta streljano je oko 6.000 Crnogoraca, na čelu sa mitropolitom crnogorsko-primorskim Joanikijem i 70 srpskih pravoslavnih sveštenika iz Crne Gore. Na padinama Pohorja uništeni su životi i 8.000 četnika vojvode Pavla Đurišića, koji su vraćeni iz Pliberka – piše Borivoje Karapandžić.

NEDIĆEV ROĐAK

Borivoje M. Karapandžić je po obrazovanju geometar, a po profesiji nastavnik i pisac. Blizak je rođak Milana Nedića. Poreklom je iz Valjeva, gde je rođen 1921. godine. Radio je biruo kraljevske vlade i sa Srpskim dobrovoljcima se 1944. godine povukao u Sloveniju. Preživeo je masakr, jer je prebegao u Italiju. U izbegličkim logorima u Italiji i Nemačkoj je uređivao srpske novine. Sa suprugom je 1950. emigrirao u SAD i radio kao gradski činovnik u Klivlendu. Podigli su petoro dece, Dušana, Aleksandra, Adama, Milovana, Angelinu i Zoricu. Autor je trideset knjiga i najpolodniji je živi pisac u dijaspori. Upravo je predsedniku Srbije poklonio svoju poslednju knjigu “Istorija Srba i SPC u Americi i Kanadi”.

Александар Димитријевић | Када код појединаца, пред којима стоји историјска перспектива, изостане визионарска димензија духа, настаје склоност према опонашању. Подсећамо, парафразирајући аутора једне од теорија о развоју друштву, који  у задње време код нас није више у моди, па стога његово име слободно може да буде изостављено, у свом делу «18. бример Луја Бонапарте», примећује да се догађаји у историји обично појављују два пута, први пут као трагедија а други пут као фарса. Следећа два примера то потврђују, појава Наполеона  I, а затим Наполеона III, а потом и појава фашизма, односно национал-социјализма. Али, за оне који имају слаб стомак на саму примисао о споменутом аутору, подсећамо на опаску мудрог Хераклита, који још у далека античка времена антиципира основни постулат историјског процеса, откривајући нам данас тако очигледну истину да је немогуће загазити два пута у исту воду потока. И поред историјских очигледности, појединци са политичким аспирацијама изгледа да то не виде, или једноставно избегавају да прихвате.

Често, посматрајући поступке неких од протагониста политичког живота у Србији, стиче се утисак као да су, за време док су били у школи, често спавали на часовима. Касније, ваљда по навици, у неким другим приликама, ти исти показују готово природну способност, која стоји на самој граници надарености, да преспавају смутна времена. Оног тренутка када престане дување опасних ветрова, чили и орни, својим наступон на друштвеној сцени попуњавају упражњен простор, али и надаље неупадљиви.

Након месеци једноличних, протоколарних, активности државног врха Србије, у сред лета, дошло је до неочекиване ерупције сентименталности. По завршетку готово анонимног политичког скупа у Каиру, Председник Републике је на конференцији за штампу обелоданио личну намеру да оживи одавно упокојени Покрет Несврстаних, а све под изговором обележавања педесет година од оснивања тога покрета. Сама та идеја не би била толико интересантна да није у својој суштини неспојива са безкомпромисном оданошћу Председника савременим токовима глобализације, а изнад свега неспојива са безрезервном оданошћу «европском опредељењу» свих представника данашње власти Србије. Управо зато, иницијатива Председника оставила је целокупну домаћу јавност и политичке анакитичаре потпуно затеченим. У моменту, било је тешко утврдити да ли је у питању заокрет у председниковом политичком ставу или је ипак само реч о вештој игри међународних политичких стратега, према којима је наш Председник одувек био благонаклон. Свеједно, иницијатива са Покретом Несврстаних идеално се уклапа у, сада већ исполирани начин председниковог политичког маркетинга, којим доминира такав говор који једни од њега воле да чују, а истовремено ради само оно што неки други од њега очекују. Како било да било,.тек после дужег застоја и апатије на плану спољне политике Србије, наступио је неочекивани моменат полета.

У светлу намере Председника да у Србији угости јубиларни самит Несврстаних, који је широм света пре педесет година прославио Другу Југославију, намећу се два основна питања. Прво, чему треба да послужи окупљање лидера једног броја држава у Београду, а друго, којим политичким снагама, односно, којој политичкој идеји тај скуп треба заиста да послужи? Одговора свакако може да буде више. Неки од њих намећу се готово сами од себе.

Покушај обнављања, односно одржавања Покрета, који је у међународном односу снага давно изгубио своју политичку функцију, понајпре остаје неразуман подухват, идући чак до граница неозбиљне политичке идеје. Наравно само уколико није реч о томе да тај скуп треба да послужи као маска за неки други циљ његовог одржавања, који за Србију ионако није важан. У противном, остајући само код намере за обележавањем датума у развоју међународних политичких односа, обележавање јубилеја Покрета Несврстаних, данас у Србији постаје лична авантура, на маргинама политичке реалности, чију цену треба да плати посрнула привреда Србије.

Друга претпоставка је да иза свега стоји само појединачна амбиција о величини, према  којој су појединци из српске нације, кроз националну историју показивали склоност у више наврата. Ових дана поново, за њено практиковање на међународном политичком простору, узаврелом од нове конфигурације светских сила, настављању рата против тероризма и оптерећеном бременом светске економске кризе, указана је згодна прилика враћањем Покрету Несврстаних. У том случају, после свих историјских шамара које је Србија до сада примила у сличним ситуацијама разбукталих аспирација према величини, можемо да закључимо да је опет реч само о још једном неодговорном покушају политичара који је запао у дубоку заблуду да одигра значајну историјску улогу.

На крају, данас више не постоје земље Трећег света, него је ту Група седам развијених нација, са Русијом која настоји да им се придружи. 3атим, других тринаест држава, са економијама у пуном замаху, који не скривају намеру да ускоро уђу у клуб седам ексклузивних. Поред ових држава стоје земље које чине неразвијени део света, које на међународној политичкој сцени играју само епизодне улоге и служе као позадина политичким играма великих. Да ли то онда значи да Несврстани не желе да приступе развијеним државама, него остају по страни од савремених стремљења?! Отуда, није јасно кога то друштво «несврстаних» треба данас да окупи, а још више, који су његови политички и економски циљеви, с обзиром на тренутни пуни замах глобализације и потпуну доминацију економске идеје слободног светског тржишта, која ужива покровитељство политичких снага Новог Светског Поретка, предвођеног најразличитијим неформалним групама.

На друго, претпостављено питање, могући одговор је далеко тежи за наслућивање. Уколико је реч о председниковом личном политичком маркетингу, морамо да кажемо да таква идеја није продуктивна, из једног простог разлога што је Покрет Несврстаних застарела политичка појава, па неко ко и даље заступа исту, путује заједно са њом на историјски отпад. У колоплету противречности и конфузије, који сежу којих двадесетак година уназад, у којима је улазак пацера на утакмицу дербија дефинитивно запечатио исход сусрета, стоји и једна помало тужна чињеница. Управо је Покрет Несврстаних, на скупу у Џакарти, одржаном у лето 1991. године, придружевши се громогласном хору разбијача тадашње државе данашњег Председника, осудио ту исту државу свог суоснивача и тако само запечатио њену историјску судбину. На тај начин нејасна слика о томе чему данас окупљање Покрета у Србији треба да послужи, остаје још мање схватљива.

Истина, у настојању 3апада да, после свих специјалних, политичких и војних акција непосредно пре и после 11. септембра 2001. године, напокон постигне измирење са државама исламског света, могуће је да поновно окупљање Покрета Несврстаних, постаје сасвим згодан медиј за обустављање непријатељттава између света Хришћана и света Муслимана. Једино није јасно где је у свему томе место Србије, уколико наравно, опет нису у предтексту Косово и Метохија са Санџаком.

На самом крају, у круг чисте шпекулације долази претпоставка, да идеја поновног окупљања шефова држаљва и земаља Покрета Несврстаних, који пошто више не фигурира као реални политички ентитети, остаје јединствена прилика за обележавање једног од датума из светске историје и за одавање куртоазне захвалности оснивачима тога покрета. То, у крајњој линији може да значи и одавање личне захвалности Председника Јосипу Брозу, који је својевремено поштедио породицу Тадића од суровог прогона, којеме су биле истовремено изложене неке друге личности из тадашњег политичког врха земље, након њиховог политичког разлаза са комунистичком идеологијом и личностима у тадачњој власти, које су стајале на државном врху. Тако би идеја поновног окупљања несврстаних могла да пружи изузетну прилику да се на адекватан, помало неупадљив начин, данас прометнута демократска власт одужи истим онима са којим су њихови очеви делили иста идеолошка уверења и учествовали у апарату комунистичке власти. На личном плану, изгледа да ништа није случајно. Током галаматијаса насталог у распаду Друге Југославије, Председник је брао ловорике професорске каријере, истовремено припремајући се на Академији за позориште, филм, радио и телевизију за своју следећу авантуру политичара од позива. Са скупом Несврстаних у перспективи, то је изузетна прилика за поравнавање рачуна.

У мало реалнијем приступу идеји обележавања јубилеја Покрета Несврстаних, могуће је претпоставити да је само реч о сентименталним осећањима, која су подстакнута гледањем у прошлост. Тада, уколико је само реч о потреби обележавања прошлог догађаја, опет треба оценити његов значај у савременом тренутку глобалног света или једног одређеног гео-политичког простора. Уколико ту постоји позитивно поткрепљење у новом времену, тек онда има разлога за прослављање једног историјског догађаја. Бојимо се да у појави Покрета Несврстаних из перспективе данашњег стања у свету, не постоји ни континуитет идеје нити одређена постигнућа која заслужују пажњу прослављања. .Као и сентиментализам, који увак има посла само са оним што је већ било и прошло, тако и подстицање сентиментализма кроз некритично слављење нечега само зато што је део прошлости, постаје бескорисно. Неговање сентименталних осећања према прошлости прераста у опсесију која омета реалност и ствара озбиљну препреку перспективи будућности.Управо из тога разлога, код сваког окретања према прошлости увек је важно поседовање јасног става према догађајима из прошлости, као и свести о сврховитости таквих догађаја кроз пројекте њиховог каснијег обележавања.

Свакако, остајући код уверења да могући прави разлози иницијативе обележавања годишњице Покрета Несврстаних, у овом тренутку не траже пажњу јавности, ипак  остаје право те  исте јавности да се бави са оним што је за њу очигледно и актуелно. Дакле, ако је у питању само обележавање једног догађаја, његова историјска превазиђеност то не заслужује, јер се ту пре свега и изнад свега ради о расипању новца пореских обвезника Србије у ситуацији када она има много значајнија питања са којима треба да буде суочена тако да идеја Несврстаних са њима никако не може да буде синхронизована. Ако је пак реч о прављењу инвентара прошлости, онда имамо посла са лошим прорачуном, са политичком акцијом која тешко да прибавља политички кредит, како у непосредном географском окружењу, тако ни у међународним гео-стратешког димензијама.

Будући да покушај јубиларног окупљања Несврстаних не може да послужи ни као савремена политичка стратегија државног руководства, ни као политички маркетинг Србије, онда у ствари он остаје само један приватан подухват, који као такав постаје узалудан посао, јер расипа време и новац,  који су у овом тренутку далеко потребнији Србији за друге, далеко важније пројекте, какав је на пример економски опоравак земље или очување државног интегритета.

Marko Lopušina | U Elkot Sitiju, država Merilend, umro je u 97. godini života akademik dr Aleks Dragnić, jedan od najvećih srpskih intelektualaca u SAD

Akademik i krunski savetnik Aleksa Aleks Dragnić bio je profesor univerziteta Vanderbilt, diplomata, publicista, čovek od integriteta, znanja i zasluženog autoriteta. Uprkos poodmaklih godina bio je aktivan kao srpski patriota. Svoju poslednju knjigu “Srbija kroz vekove” objavio je 2004. godine.

Umro je u 97. godini života u Elkot Sitiju, država Merilend. Iza sebe ostavio je ćerku Aliksu u Njujorku i sina Džordža u Ženevi sa troje unučadi. Priča o profesoru Aleksi Dragniću iz Vašingtona je tipična za Srbe koji su postali uticajni američki intelektualci. Njegovo detinjstvo bilo je teško. Rođen je 1912. u jednosobnoj brvnari, koju je njegov otac Novica Dragnić kupio za 26 dolara od jednog istraživača ruda u blizini mesta Ripablik u državi Vašington. Otac Novica, rodom iz sela Morakova kod Nikšića, uputio se preko Atlantika 1907. godine da bi u Americi skupio dovoljno dolara za komad plodne zemlje i kuću.

Da bi porodica preživela, Aleksa je kao dečak sekao drvo iza pruge. Tek u 21. godini je završio srednju školu. Prebačen je na univerzitet u Vašingtonu, gde je diplomirao 1938. Tad se i oženio sa bolničarkom Adel Luiz Džons iz Solt Lejk Sitija. Titulu magistra i doktora nauka dobio je na Berkliju 1945. godine.

Nakon prvih obaveštajnih poslova u Ministarstvu pravde i asistenta profesora Univerziteta u Klivlendu, dr Dragnić je službovao u Jugoslaviju 1947. godine kao ataše za kulturu američke ambasade. U SAD je profesor Dragnić bio u minstarstvu zadužen za ustašku organizaciju u SAD. Imao je lični dnevnik Ante Dosena, ustaškog vođe u SAD, koj ije bio ljubavnik operske pevačice Zinke Kunc Milovanov.

Do 1978. dr Dragnić je bio šef Odeljenja za političke nauke na Univerzitetu Vanderbilt. Predavao je na fakultetu Ford na Harvardu i na američkom koledžu Naval. Pre penzije 1978. bio je svetski poznat specijalista za balkanske odnose, ali i srpski istoričar. Bio je oduševljen političkom karijerom Nikole Pašića. Pokušao je da ubedi Karla Maldena da naprave film o ovom srpskom premijeru. Kasnije je Dragnić napisao knjigu „Prva Jugoslavija – Potraga za održivim političkim sistemom“, koju je izdao Huver Institut.

Srbi u matici su za Aleksa Dragnića saznali kad je krajem pedesetih godina objavio kritičku analizu posleratnog komunističkog Titovog režima, pod nazivom „Titova obećana zemlja“. Autor je i knjiga “Razvoj parlamentarne vlasti u Srbiji“ (1978),“Saga o Kosovu“ (1984.), „Srpsko istorijsko nasleđe“ (1’994.) i “Raspad Jugoslavije i borba za istinu“ (1995).

Bio je aktivista Srpske narodne odbrane, Srpskog narodnog saveza i Srpskog kongresa ujedinjenja. Osamdesetih i devedesetih godina, kada su otvorena pitanja Kosova i Metohije, ali i raspada SFRJ, dr Dragnić je pisao za ugledne američke novine „Vašington tajms“ i „Vašington baner“. Nastupao je kao žestok kritičar Bila Klintona. Aleks Dragnić je nosilac američke nagrade Tomas Džeferson, ali i Ordena jugoslovenske zvezde prvog stepena.

Prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević je izjavio saučešće povodom smrti ovog člana Krunskog Saveta, člana SANU i nosiloca Velikog krsta kraljevskog ordena Belog orla.

SMRT ZNAMENITIH SRBA

Srpska kolonija u SAD je poslednjih meseci izgubila nekolicinu znamenitih Srba. Profesor i istroičar Dragoslav Đorđević preminuo je u Montereju, Kalifornija u svojoj 95 godini. Bio je poznat kao borac za srpstvo i osnivač Kongresa srpskog ujedinjenja. Istoričar svetske reputacije, Dimitrije Đorđević, umro je 5. marta u Santa Barbari, na čijem je prestižnom univerzitetu dve decenije bio profesor balkanske istorije. Vera Gajić, poznata kao „beli anđeo srpske emigracije“ i najuspešnija Srpkinja u SAD preminula je u svojoj kući u Palm Springsu. Smrt ovih znamenitih ljudi veliki je gubitak za našu kulturu, istoriju i srpsku zajednicu, a posebno za Srbe severnoameričkoj dijaspori.

SRBIN – TVORAC MODERNE KINE

- Srpski trener uvršćen u listu 60 svetskih ličnosti koje su doprinele razvoju kineske države u poslednjih šest decenija

Karl Marks, Alberat Ajštajn, Volt Dizni, Tolstoj, Lenjin, Staljin, Betoven, Mocart, Margaret Tačer, Huan Antonio Samaran, samo su neka od 60 ličnosti, za koje je kineska vlada nedavno utvrdila da su u poslednjih šest decenija doprineli međunarodnom razvoju i ugledu Kine.

- Na toj listi počasnih građana Kine, našao se i jedan Srbin. To je Velibor Bora Milutinović, nekadašnji selektor fudbalske reprezentacije Kine, koji je uveo Kineze na Svetsko prvenstvo. Posle tog uspeha lik Bore Milutinovića je štampan na poštanskim marakama u Kini u tiražu od milijardu primeraka. Milu, kako Milutinovića zovu u najmnogoljudnijoj državi sveta, “spada u red sposobnih, iskusnih i izuzetno radnih trenera”, zato jer ima “sedmostruku magiju”, javljali su kineski mediji – saopštio nam je njegov prijatelj dr Nikola Petrović iz Meksika.
 
Kako piše u poslanici kineskih vladsti, Milutinović je selektor nacionalnog tima zahvaljujući pobedi u Šenjangu nad reprezentacijom Omana (1:0), uveo Kinu kao prvu u B grupe azijske zone na završni deo šampionata sveta 2002. godine. Tako je ovaj istaknuti stručnjak postao jedini selektor u istoriji svetskog fudbala koji je reprezentativce čak pet zemalja doveo na finalne turnire šampionata naše planete: Meksika (1986), Kostarike (1990), SAD (1994), Nigerije (1998) i Kine (2002).

Bora Milutinović je rođen početkom četrdesetih prošlog veka u fudbalskoj porodici u Bajinoj Bašti. Karijeru igrača započeo je na Karaburmi u ekipi OFK “Beograd”. Proslavio se kao trener fudbalske reprezentacije Meksika i SAD. Oženjen je i živi sa suprugom Marijom u Sjudad Meksiku. Nosilac je visokih oredena Meksika, za doprinos svetskog ugleda ove zemlje. Njihova kćerka Darinka-Elena živi u Ženevi. Velibor Bora Milutinović je od aprila ove godine selektor državnog fudbalskog tima Iraka.

Marko Lopušina | SAD nameravaju da nastave sa letovima na Mesec, odakle će 2020. da se realizuje prvi ljudsko putovanje na Mars. Ovaj program košta će Amerikance 150 milijardi dolara

Kada je na nedavnoj proslavi četiri decenije od ljudskog leta na Mesec, bivši astronaut Baz Oldrin javno rekao da bio voleo da leti na Mars, nehotice je otkrio planove Američke agencije za svemirska istraživanja NASA.

- Mars je daleko više pogodan za zemaljska bića i daleko pogodniji za naseljavanje od Meseca – rekao je Baz Oldrin.

To što je ovaj američki austronaut nagovestio, potvrdio nam je Slavoljub Vujić, jedan od osmorice američkih Srba, koji je kao inžinjer elektronike radio na realizaciji svemirskog programa „Apolo“.

- U NASA sam od 1967. radio na ispitivanju elektronskih sistema kosmičkih raketa i projekta „Apolo“. Još pre četiri decenije lično sam se uverio da se SAD spremaju za ljudsko osvajanje Marsa. To je bila ideja Džona Kenedija. Prihvatio je i predsednik Ronald Regan. A predsednici Džordž Buš stariji i mlađi su planirali let na Mars, ali su to držali u strogoj tajnosti – kaže dr Vujić.

Inžinjer kosmičke tehnologije Slavoljub Sem Vujić živi u Kaliforniji. Radio je u NASA do 1992. godine, a potom je bio projektant u kompaniji „Boing“.

Doktorirao na problemima interkontinentalnih odbrambenih raketa. Gradio je interkontinentalne rakete “Polaris”, “Minuteman” i “ Peacekeeper”, zatim program “Apolo” i američke bombardere “B1”. Kao program manadžer u Londonu je razvijao saradnju SAD sa Evropom na novim tehnologijama. Tada je sarađivao sa jugolovenskim firmama, a posebno sa fabrikom “EI” u Nišu. Doktor Slavoljub Vujić je zato jako dobro upoznat sa američkim vasionskim planovima.

- Politika NASA je da tek ljudskim osvajanjem Meseca, ali i Marsa može SAD da vlada planetom Zemljom i kosmosom. Amerikanci se boje da će Rusi i Kinezi, ako zajedno uđu u vasionski program, da im preotmu svemir. Zato NASA planira da svoju prvu ljudsku posadu pošalje na Mars 2020. godine – otkriva dr Vujić.

Problem je, kako kaže naš sagovornik, da sadašnji predsednik Barak Obama ne želi da osvaja Mars, jer smatra da za putovanje na ovu planetu treba i mnogo novca, kao i nova svemirska tehnologija, koja će da garantuje siguran let.

Mars je četvrta planeta po udaljenosti od Sunca. Naziva i crvenom planetom zbog svog izgleda kada se gleda sa Zemlje. Udaljena je 223 miliona kilometara. Mars je privlačan jer se veruje ima tečnu vodu i uslove za život.

Prva uspešna američka misija je bila sa letilicom „Mariner 4“ davne 1965. godine. SAD, SSSR, Evropa i Japan su potom na ovu planetu slali nekoliko satelita koji su kružili ili sletali na Mars. Njihove misije su bile uspešne.

Sonda „Phoenix Polar Lander“  je lane otkopala uzorke tla za koje je potvrđeno da sadrže led.

- Za ljudsko osvajanje Marsa kosmički planeri SAD traže budžet od 150 milijardi dolara. Predsednik Obama je, za sada zadovoljan činjenicom da Amerikanci u svemiru imaju 80 satelita i da kontrolišu čitavu planetu. U međuvremenu, NASA razvija novu svemirsku tehnologiju i priprema nekoliko letova sa astronautima na Mesec. Firma „Laki korporacija“ je čak uradila novi tip svemirskih brodova za let na Mesec 2012. godine – tvrdi dr Vujić.

Po njegovom mišljenju Rusija trenuto ima bolje kosmičke rakete od Amerikanaca. Uz to Kina preti da postane nova supersila. Peking namerava da 2013. godine pošalje svoju ljudsku posadu na Mesec pre Japana.

- Zato se Amerikancima žuri. Namera SAD je, naime, da se prvo Mesec pretvori u vasionsku bazu sa koje će se leteti dalje prema Marsu sa dva kosmička broda. Mislim da SAD hoće od Meseca, a potom i od Marsa da naprave svoju prvu vojnu bazu u svemiru – otkriva dr Slavoljub Vujić.

LETENJE OKO ZEMLJE

- Neko vreme radio sam na projektima aviona za interkontinentalne letove van atmosfere. Taj program je razvila kompanija „Boing“ i vredi 100 milijardi dolara. Firma „Boing“ i NASA planiraju da ga komercijalizuju do 2015. godine. Nekoliko svetskih kompanija je zainteresovano da finansira te komercijalne „šatl“ letove oko Zemlji da bi se brže stizalo na udaljene kontinente – otkriva nam dr Slavoljub Vujić.

LALA IZ BANATA

Iako živi u Kaliforniji inžinjer Vujić voli za sebe da kaže da je Lala iz Banata. Rođen je 1934. u selu Fenji, ali se školovao u Jaši Tomiću. Početkom pedesetih porodica zanatlije Arse Vujića je sa troje dece emigrirala u Nemačku. A odatle se uselila u SAD 1957. godine. Vujić se školovao u Detroitu. Završio je šest koledža i fakulteta. Živi u gradiću Alta Loma sa suprugom Verom. Imaju sinove Ivana i Stefana, kao i ćerku Sonju.

Marko Lopušina | Za ljudsko osvajanje Marsa kosmički planeri SAD traže budžet od 150 milijardi dolara. Predsednik Obama je, za sada zadovoljan činjenicom da Amerikanci u svemiru imaju 80 satelita i da kontrolišu čitavu planetu

- Obično nas pitaju da li je stvarno bilo sletanja na Mesec. Naravno da je bilo, a sad možete da kažete i da ste upoznali ljude koji su u tome učestvovali. Sad ćete vi novinari da napišete da je američki svemirski program zavisio od Srba. Ne, mi smo bili samo deo tima od više od 400.000 ljudi – rekao nam je dr Slavoljub Sem Vujić sa osmehom kada smo se nedavno sreli u Beogradu.

Jedan od osmorice Srba koji je radio na konstrukciji „Apola 11“ svemirskog programa Slavoljub Sem Vujić (75) je bio gost Ministarstva za dijasporu Republike Srbije. Predstavio nam se kao Lala iz Banata koji je u Americi stekao šest univerzitetskih diploma, izvinjavajući se što mu je „srpski malo zarđao jer ga ne govori već 50 godina”. Učestvovao je i u projektima američkog Ministarstva odbrane i Agencije za svemirska istraživanja NASA u projektu „Apolo“ od osnivanja, od broja 1 do broja 17.

Dodavši da je na projektima Apola radila „fantastična osmorka Srba”, iako ih je verovatno bilo i više:

- Vasionski brod koji je na Mesec leteo sa kosmonautima Nilom Armstrongom, Edvinom Oldrinom i Majklom Kolinsom projektovali su i Dejvid Vujić, Milisav Šurbatović, Danilo Bojić, Dragiša – Giš Jovanović, Petar Gajić, Veljko Gašić, Milojko Majk Vučelić i ja – otkriva nam dr Vujić, koji je zajedno sa ing. Vučelićem održao predavanje na Mašinskom fakultetu.

IDEJA DŽONA KENEDIJA

Tom prilikom su ga studenti pitali da li su Amerikanci zaista leteli na Mesec. I da li u svemiru ima vanzemaljaca. I mi smo ga to pitali.

- Amerikanci jesu leteli na Mesec. Za to su žrtvovali nekoliko kosmonauta. Samo na letu „Apolo 1“ izgorela su trojica mojih prijatelja. Mi nismo društvo iz Holivuda. Nismo radili sa američkim glumcima da bi smo pravili filmsku bajku već u Svemirskoj agenciji NASA sa pilotima, koji su nam doneli mesečevo kamenje. Kada smo ih pitali kako odozgo izgleda Zemlja, rekli su da je mala kao nokat na palcu. Onda smo se zabrinuli kako će kosmički brod da pogodi Zemlju i da ih vratimo kući  – rekao nam je Vujić.

I objasnio da vanzemaljci posećuju našu planetu, ali ne sleću na kopno, jer je ono, gledano iz svemira malecko.

- Moj prijatelj Milojko Vučelić tvrdi da je sigurno da u kosmosu postoje i druga intelektualna bića sem ljudi. Ali, kada vanzemaljci odozgo posmatraju Zemlju i vide da je ona plava, jer većinu planete čini voda, sigurno je da su svoju ekspediciju poslali u Tihi okean, a ne na kopno. Vanzemaljci su bili na Zemlji i u više navrata pričali sa delfinima. A deflini pokušavaju decenijama da nama ljudima nešto kažu, ali mi smo ljudi toliki egoisti, da ne želimo da čujemo poruke koje ove životinje žele da nam prenesu od bića sa drugih planeta – kaže Vujić. 
 
Kada je na nedavnoj proslavi četiri decenije od ljudskog leta na Mesec, bivši astronaut Baz Oldrin javno rekao da bio voleo da leti na Mars, nehotice je otkrio planove Američke agencije za svemirska istraživanja NASA. Pitali smo dr Vujića kakvi su planovi SAD sa daljim osvajanjem Meseca i Marsa.

- U NASA sam od 1967. radio na ispitivanju elektronskih sistema kosmičkih raketa i projekta „Apolo“. Još pre četiri decenije lično sam se uverio da se SAD spremaju za ljudsko osvajanje Marsa. To je bila ideja Džona Kenedija. Prihvatio je i predsednik Ronald Regan. A predsednici Džordž Buš stariji i mlađi su planirali let na Mars, ali su to držali u strogoj tajnosti. Mars je daleko više pogodan za zemaljska bića i daleko pogodniji za naseljavanje od Meseca – kaže dr Vujić.

PRIVLAČNA PLANETA

Problem je, kako kaže naš sagovornik, da sadašnji predsednik Barak Obama ne želi da osvaja Mars, jer smatra da za putovanje na ovu planetu treba i mnogo novca, kao i nova svemirska tehnologija, koja će da garantuje siguran let.

- SAD nameravaju da nastave sa letovima na Mesec, odakle će 2020. da se realizuje prvi ljudsko putovanje na Mars. Ovaj program košta će Amerikance 150 milijardi dolara. Politika NASA je da tek ljudskim osvajanjem Meseca, ali i Marsa može SAD da vlada planetom Zemljom i kosmosom. Amerikanci se boje da će Rusi i Kinezi, ako zajedno uđu u vasionski program, da im preotmu svemir. Zato NASA planira da svoju prvu ljudsku posadu pošalje na Mars 2020. godine – otkriva dr Vujić.

Mars je četvrta planeta po udaljenosti od Sunca. Naziva i crvenom planetom zbog svog izgleda kada se gleda sa Zemlje. Udaljena je 223 miliona kilometara. Mars je privlačan jer se veruje ima tečnu vodu i uslove za život.

Prva uspešna američka misija je bila sa letilicom „Mariner 4“ davne 1965. godine. SAD, SSSR, Evropa i Japan su potom na ovu planetu slali nekoliko satelita koji su kružili ili sletali na Mars. Njihove misije su bile uspešne.

Sonda „Phoenix Polar Lander“  je lane otkopala uzorke tla za koje je potvrđeno da sadrže led.

- Za ljudsko osvajanje Marsa kosmički planeri SAD traže budžet od 150 milijardi dolara. Predsednik Obama je, za sada zadovoljan činjenicom da Amerikanci u svemiru imaju 80 satelita i da kontrolišu čitavu planetu. U međuvremenu, NASA razvija novu svemirsku tehnologiju i priprema nekoliko letova sa astronautima na Mesec. Firma „Laki korporacija“ je čak uradila novi tip svemirskih brodova za let na Mesec 2012. godine – tvrdi dr Vujić.

Po njegovom mišljenju Rusija trenuto ima bolje kosmičke rakete od Amerikanaca. Uz to Kina preti da postane nova supersila. Peking namerava da 2013. godine pošalje svoju ljudsku posadu na Mesec pre Japana.

- Zato se Amerikancima žuri. Namera SAD je, naime, da se prvo Mesec pretvori u vasionsku bazu sa koje će se leteti dalje prema Marsu sa dva kosmička broda. Mislim da SAD hoće od Meseca, a potom i od Marsa da naprave svoju prvu vojnu bazu u svemiru – otkriva dr Slavoljub Vujić.

PRELEPA SRBIJA

Inženjeri dr Vujić i njegov kolega ing. Vučelić su posle Nikole Tesle i Mihaila Pupina američki Srbi koji su svojim delima najviše zadužili SAD i civilizaciju. Njihova poseta Srbiji je deo proslave 40 godina od osvajanja Meseca. Dr Slavoljub Vujić nam je priznao da se oseća veoma prijateno u Beogradu.

- Izašli smo da prošetamo Knez Mihajlovom ulicom, u kojoj nismo bili pune tri decenije. Željni smo da vidimo kako naš narod živi, kako izgleda naš beli grad, šta ima u Skadarliji, da li je i dalje lepa kao pre?

Na najvećoj beogradskoj promenadi zagledali su „Ruskog cara“, palatu „Progres“, zgradu SANU i po koju prodavnicu cipela. Primetili su da je obuća u Beogrdu skupa kao u Los Anđelosu.

- Nikada ne bih dao 70 dolara za cipele – prokomentarisao je dr Vujić.
I Vujić i Vučelić bili su gosti Letačke akademije u Vršcu. Posetili su Novi Sad, Sremske Karlovce i manastire na Fruškoj gori. I oduševili su se.

- Gledali smo Dunav i fruškogorske vinograde. Videli smo Inđiju i aerodrom u Batajnici, na čijoj kapiji stoji stari ruski „mig 19“. Zvao sam telefonom mog prijatelja Zvonka Bogdana da mi otpeva omiljenu psemu „Piši mati“. Pevao sam je potom u Skadarliji. Sa Kelemegdana smo gledali ušće Save u Dunav i uživali. Srbija je prelepa. Narod je divan, jako gostoljubiv. Uz to, ljudi su ovde jako lepi, lepši nego mi u Americi. U Sremskim Karlovcima smo kupili slatko vino za naše američke prijatelje komsonaute, a Milojko će u Beogradu za unuke da kupi majce sa napisima „Samo sloga Srbina spasava“. Jer mi smo jedan ponosan narod i želimo i da naša deca budi takvi ljudi – rekao nam je na kraju susreta Slavoljub Sem Vujić.

VUJIĆ RUŠI BAGREME

- Kad sam bio mali stalno sam gledao u nebo, da bih video ptice ili avione. Toliko sam bio zaluđen time, da se po selu Jaša Tomić govorilo kako će jednog dana, onaj mali Vujić, da udari glavom u bargem i da ga sruši. Jer, ne vidi kuda hoda. Nisam srušio bagrem, ali sam pomogao da čovek slati na Mesec. Posle Meseca, ujedinjeni Amerikanci, Rusi i Kinezi mogu da investiraju 150 milijardi dolara da izvedu prvi let kosmonauta na Mars – ispričao je studentima svoju priču iz detinjstva dr Slavoljuv Vujić, koji veruje da će ljudi poleteti na Mars 2020. godine.

LETENJE OKO ZEMLJE

- Neko vreme radio sam na projektima aviona za interkontinentalne letove van atmosfere. Taj program je razvila kompanija „Boing“ i vredi 100 milijardi dolara. Firma „Boing“ i NASA planiraju da ga komercijalizuju do 2015. godine. Nekoliko svetskih kompanija je zainteresovano da finansira te komercijalne „šatl“ letove oko Zemlji da bi se brže stizalo na udaljene kontinente – otkriva nam dr Slavoljub Vujić.

LALA IZ BANATA

Vujić je rođen 1934. godine u Foeniu, Rumunija (7 km od mesta Jaša Tomić). Osnovnu školu je započeo u mestu rođenja. Početkom rata, sa porodicom se preselio u Jaša Tomić, gde je nastavio školovanje i završio nižu srednju školu, nakon čega je nastavio školovanje u Vršcu, koje je prekinuo, jer je sa porodicom emigrirao u Ameriku. U Detroitu je završio elektronsko-komunikacijsku inženjersku školu, preselio se u Kaliforniju i tamo radio kao inženjer i administrator na različitim projektima za ministarstvo odbrane. Učestvovao je u projektima raketa Minuteman, Polaris, Peacekeeper, kao i u projektima raketa iz programa Small Missile i National Missile Defense. Učestvovao je i u projektu strategijskog bombardera B-1 Lancer. Osim učešća u projektima ministarstva odbrane, učestvovao je u programu svemirskih letova Apollo. Za svoj rad na nabrojanim projektima dobio je više nagrada i priznanja.

Po završetku programa Apollo, dr Vujić je, zajedno sa svojim kolegom g. Vučelićem, učestvovao u transferu tehnologije, posebno mikroelektronike, u zemlje istočne Evrope (uključujući bivšu Jugoslaviju i bivši Sovjetski Savez). Uporedo sa radom u kompanijama North American Aviation i Rockwell International, dr Vujić se školovao i stekao šest univerzitetskih diploma (AA, BS, MA, EMBA, MA, Ph.D). Završio je University of Southern California (USC), a doktorsku disertaciju Viable National Missile Defense odbranio je na Claremont Graduate University (CGU).

Dr Vujić je oženjen Beloruskinjom, suprugom Verom i ima dva sina, Ivana i Stefana i ćerku Sonju.

Marko Lopušina | Milan Radonjić, bivši načelnik beogradskog centra Resora državne bezbednosti, osuđen je nedavno pred Drugim opštinskim sudom na šest meseci zatvora, a njegov kolega Stevan Basta na pet meseci zbog nezakonitog hapšenja Vladimira Nikolića, takođe, radnika RDB. Hapšenje, tačnije, kidnapovanje Nikolića izvedeno je ispred njegovog stana na Banovom brdu 1. oktobra 1999. godine. Nikolić nam je jednom prilikom opisao motive njegove otmice.

– Dva dana posle mog kidnapovanja dogodila se „Ibarska magistrala”. Ljudi iz službe DB planirali su atentat na Vuka Draškovića, pa su mislili da ja, pošto sam se posle otkaza u RDB zaposlio u Direkciji za građevinsko zemljište, na čijem se čelu nalazio rođeni brat Danice Drašković, mogu da im poremetim planove – rekao nam je tada Nikolić.

Osuđeni Milan Radonjić tvrdio je na suđenju da je Nikolić „uhapšen zbog zaštite službe i države i daljeg operativnog rada”. I da nije u pitanju „nije bila nikakva zavera”. Ipak, od četiri dana saslušanja Vladimira Nikolića snimana kamerom Radonjić je sa kolegama iz RDB veći deo uništio.

- Otmica Vladimira Nikolića samo je jedno od mnogobrojnih kidnapovanja koje je služba državne bezbednosti izvela u poslednjih 64 godine. Udba i SDB su se bavile otimanjem ljudi, koje je politički vrh okarakterisao kao neprijatelje, ali i protivnike Josipu Brozu i Slobodanu Miloševiću. U inostranstvu su, na primer, kidnapovani oficiri Vlado Dapčević, Mileta Perović, biznismen Slobodan Bata Todorović i katolički fratar Krunoslav dr Draganović. Oteti su u zajedničkim akcijama SDB i mafije Koza Nostra, da bi bili nasilno dovedeni u Jugoslaviju da im se sudi. Ako se u otmice uračunaju i nezakonita odvođenja ljudi iz njihovih domova, tajne službe su samo u Beogradu i zagrebu kidnapovale 5.015 ljudi – tvrdi mr Darko Belušić, hrvatski istoričar, koji upravo foktorira na priči o otmici tvorca ustaških “pacovskih kanala”.

Fratra Krunoslava Draganovića, hrvatskog nacionalistu, vatikanskog špijuna, saradnika CIA i KGB, koji je radio u Vatikana, kako tvrdi Belušić, otela je slovenačka tajna policija zajedno sa italijanskom mafijom 10. septembra 1967. godine.

- Mafija je kidnapovala Draganovića u Italiji i prebacila ga u Sloveniju, a SDB ga prosledila u Beograd kod Josipa Broza. Posle 42 dana istrage dr Draganović se nagodio sa Titom, koji ga je pustio na slobodu – otkriva Darko Belušić iz Zagreba.

Naime, na konferenciji za novinare 16. novembra 1967. na Ilidži dr Draganović je rekao da ” se vratio u domovinu da bude na svojoj zemlji”. Nije priznao da je izdan i kidnapovan. Nije priznao da je  Titu predao kompletne spiskove agenata CIA i KGB u Italiji i Vatikanu. Najveći hrvatski špijun svih vremena, vođen je u CIA kao agent Salcberger. Krunoslav Draganović je živeo u Sarajevu do smrti 14. juna 1982. godine.

- Otmicom dr Draganovića predsednik Tito je učinio veliku uslugu i Vatikanu, i Moskvi, i Vašingtonu, jer ga je sklonio sa političke scene. Broz je time sebi otvorio vrata Vatikana da može da pregovara o poseti Svetoj stolici – kaže Darko Belušić.

Tito je sličan policijski trik izveo i februara 1975. godine, kada je, opet, u Italiji, kidnapovan beogradski biznismen Slobodan Bata Todorović.

- Otmica Bate Todorovića, koje je izvedena kao tajna akcija “Vrh”, imala je za cilj da smiri bes Leonida Brežnjeva, predsednika SSSR-a, koji je napao Broza jer je tajno prodavao vojno naoružanje ruskog porekla Izralecima i njihovim protivnicima Egipćanima – tvrdi magistar Darko Belušić.

Slobodan Bata Todorović je zvanično bio međunarodni trgovac, a nezvanično radnik SDB na radu u Nemačkoj. Naime, kada je SFRJ sedamdesetih otvarala spoljno-trgovinske firme po svetu, njeni direktori bili su provereni ljudi tajne policije.

- Todorović je posle otmice zatvoren u ljubljanski Dom milicije. Islednici slovenačke tajne policije su ga optužili za izdaju i špijunažu u korist Mosada. Kao dokaz pokazali su mu dokumente o preprodaji naoružanja JNA, koja je obavljena preko njegovih firmi. Tu prodaju Izraelu naredio je lično general Nikola Ljubičić. Oružje je prodato Italijanima, ali su ga oni preprodali i Egipćanima. Kada se Kairo žalio Moskvi, Brežnjevljev je ukorio Tita što naoružava »neprijateljsku stranu«, a Bata Todorović je optužen – priča njegov branilac Sava Anđelković.

Iako se Todorović branio da ima kopiju Ljubičićevog naređenja o prodaji oružja, on je javnosti je predstavljen kao najveći privredni kriminalac iz Srbije.

- Interna komisija SDB Srbije potvrdila je da su u lancu trgovine oružjem, pored JNA bili i rukovodioci SDB Jugoslavije i SDB Srbije. Zbog tog otkrića ta komisija je ugašena, a njeni članovi otpušteni iz SDB Srbije. Todorović zbog štete od 800 miliona dinara, osuđen na 20 godina robije – seća se Sava Anđelković.

Sam Bata Todorović je u pismu premijeru Milki Planinc, priznao:

– Kažnjen sam, ne zato što sam kriv, već zato što je to koristilo za druge ciljeve!

Premijer Milka Planinc je pomilovala Slobodana Batu Todorovića da bi kao težak bolesnik umro kod kuće u Beogradu.

Osamdesetih godina, policija je, zarad “viših sportskih interesa” izvela i pripremala otmicu golmana Vladimira Beare, koji je iz Splita prebačen u Beograd, košakraškog genija Vlade Divca iz Kraljeva u Sloveniju i centarhalfa Milorada Bjelodedića iz Rumunije u Srbiju. I u Miloševićevo vreme tajna policija je izvela nekoliko otmica, jer je, kako nam je posvedočio jedan od sagovornika, tajna služba RDB bila servis SPS-a i JUL-a. Načelnik službe Jovica Stanišić je prozivan u listu “Vreme” da je imao veze sa aferom oko kidnapovanja Veljka Džakule.

Predsednik SAO Zapadne Slavonije i potpredsednik vlade  Republike Srpska Krajina (RSK) pao je u političku nemilost Beograda kada se politički sudario sa Milanom Martićem, predsednikom RSK. Posle potpisivanja sporazuma Veljka Džakule sa hrvatima 1993. godine suspendovan je sa položaja. Uhapšen i držan četrdesetak dana u zatvorima u Kninu i Glini pod optužbom za “špijunažu” i “razbijanje države.”

Kad je oslobođen Džakula je u 11. februaru 1994. otišao u Beograd da bi na televiziji Studio B govorio šta se događa u Krajini. Sledećeg dana je kidnapovan u centru Beograda od strane tajnih policajaca i preko BiH prebačen u Knin.

I novi šef RDB, policijski general Rade Marković, koji se 1998. godine stavio u funkciju zaštite porodice Milošević “pustio” je svoje specijalce iz brigade JSO da se bave kidnapovanjima. Ivan Stambolić, bivši predsednik Predsedništva Srbije, otet je kod restorana “Golf” u Košutnjaku u petak, 25. avgusta 2000. godine, oko deset časova pre podne. Za njega se sumnjalo da tajno finansira Otpor i da će posle izbora da se kandiduje za predsednika Srbije. Zato je tajno praćen i prisluškivan od radnika RDB Srbije. 

- Na naše insistiranje, neposredno posle otmice, Milošević je preko svojih medija i službe državne bezbednosti poručio: “Pitajte za Ivanovu sudbinu one koji su to učinili” – govorio je tim povodom Živorad Kovačević, prvi čovek Odbora za prinalaženje Ivana Stambolića.

Državna bezbednost je rekla da ništa ne zna, iako se pokazalo, da su Stambolića na Fruškoj gori ubili pripadnici JSO. U međuvremenu, odmetnuti pripadnici JSO kidnapovali su biznismene Miliju Babovića i Miroslav Mišković. A načelnici RDB svog kolegu Vladimira Nikolić.
 
Izrečena presuda Milanu Radonjiću i Stevanu Basti za kidnapovanje Nikolića je prva u istoriji tajne policije koja je izrečena inspektorima službe državne bezbednosti za otmicu. Komentarišući izrečenu kaznu, advokat Vladan Gajić, branilac oštećenog Nikolića, je rekao:

- Ovo je presuda pod znacima navoda, jer je tužilaštvo na postupak potrošilo sedam, a sud tri godine. Presuda dokazuje da je stari režim još na vlasti u našem pravosuđu – rekao je advokat Vladan Gajić.

Kazna Radonjiću i Basti, međutim, verovatno neće biti ni izvršena, jer 1. oktobra 2009. godine nastupa apsolutna zastarelost ovog dela.Tako se opet može dogoditi da kidnaperi iz tajne policije ne budu kažnjeni za krivična delo otmice koje su počinili.

MAFIJAŠKA POSLA

Početkom sedamdesetih, u vreme dok je ibeovac Vlado Dapčević živeo u Briselu, SDB Vojvodine poslala je u Belgiju operativca Slobodana Mitrića, zvanog Bob Karate da ubije ovog emigranta. Pukovnik JA, emigrant u SSSR-u i Belgiji, Vlado Dapčević je potom  kidanpovan 8.  avgusta 1975. u Bukureštu. Otmicu su organizovali šefovi SDB i rumunske tajne službe Sekuritatee, uz saglasnost političkih rukovodilaca Tita i Čaušeskog.

A kada je u sedmog aprila 1974. godine u Baru održan Peti kongres KPJ tajna policija je pohapsila sve njegove organizatore, izuzev predsednika Milete Perovića, koji se spasao bežanjem u Francusku. Kidnapovan je godinu dana kasnije kada je otišao na izlet u italijanski grad Paradizo. Operacija je imala šifrovani naziv »Generalni sekretar«. Otmica je mafiji iz Gorice plaćena 150.000 maraka iz tajnog fonda SDB Jugoslavije. Ovim tajnim akcijama pokret ibeovaca je iskorenjen.

OTMICA SVEŠTENIKA

- Kidnapovanja u organizaciji vlasti su počela odmah posle oslobođenja Jugoslavije, kada su tajno iz domova otimani političari, poslovni ljudi, ali i sveštenici. Udba je, na primer, episkopa Vasilija Kostića do 1960. godine više puta kidnapovala kod Patrijaršije i vodila na tajne razgovore sa Slobodanom Penezićem Krcunom – tvrdi mr Darko Belušić iz Zagreba.

Александар Димитријевић | Популарна латинска изрека ` Repetitio est mater studiorum`  код нас, је по свему судећи, дословно схваћена, али мање као метода уења а више као принцип живота.  Па чак и ако је тако опет, та изрека у многим примерима тешко држи воду, с обзиром на крајње резултате, поновљене изазове и ситуације, које све једнако спутавају бржи напредак. Наиме, честа суочавања са истим или сличним изазовима, тешкоће тиме настале, доводе у питање читаву поставку. То ствара закључак да нам ипак више «лежи» она наша народна која каже: « искуство је најскупља школа, али  …  неће ни у коју другу него баш у ту! ».

Поново смо сами себе обрукали. Поново је највише  управно црквено тело опонашало државу. Поново део црквених достојанственика је пропустио прилику да ослушне било верног народа пре доношења одлуке. Тако је одлука наметнута у виду декрета, довела у питање принцип саборности наше цркве. Уместо тога, врховно црквено административно тело демонстрирало је своју институционалну моћ. Епилог: који је уследио донео је штету цркви и срамоту верницима.

Догодило се тако да је поново отказана  послушност.једном врховном ауторитету. На показано је да дипломатија није јача страна наших управљача, са обе стране, код неких црквених достојанственика, али и међу појединцима из управе црквено-школске општине. Резултат овог недостатка је забрана служења верских обреда у цркви, закључавање цркви од народа и ускраћивање верских потреба том народу. Као да је изгубљена из вида чињеница да не може да буде цркве без народа а као ни да нарможе да испуњава своја религиозна осећања и потребе изван своје цркве.

Нек и у том догађају виде покушај коначног обрачуна Српске Православне Цркве са  расколницима, а за друге,  ту је реч само о административном преуређењу постојећих епархија СПЦ.. Конкретно, реч јео укидању  Новограчаничке Епархије и присаједињење њених црквено-школских општина Канадској, односно Северноамеричкој Епархији. Штета која је причињена том исхитреном одлуком, а потом скрнављењем олтара цркве Св.Аранђела Михаила у Торонту, тајним изношењем реликвија из олтара је велика и недопустива. Током покушаја превазилажења раскола последњих година, парохијани су упорно остајали при инсистирању да имовина, па тако и црквени храм, остану у њиховом власништву. При томе није било понуђене алтернативе том осетљивом питању, за случај да сопр запне. СПЦ је са своје стране такође упорно остајала на инсистирању да је не занима ништа друго него управо та имовина, која треба по црквеном уставу да припада искључиво СПЦ. Тако је и Црква остала кратка у понуди алтернативе за случај да решавање спора доспе у ћорсокак. На крају, обе стране су испољиле претерану дозу доследности. И док су парохијани остали упорно при своме инсистирању, дотле је црква отишла корак даље и окренула главу од своје националне емиграције, која је у задњих седамдесетак година и без тога изложена великом страдању. Последице које произлазе из свега овога не само да забрињавају и жалосте вернике и појединце у црквеној јерархији, него изазивају пажњу и огорчење шире јавности у отаџбини и у расејању. Штета од најновијег расплета је, у ствари, много већа од оне настале непосредно из одлуке о реорганизацији епархија а потом и укидања богослужења у цркви Св. Аранђела Михаила. Срби су наиме, показали још једном, и то на националном нивоу, да и даље нису у стању да конструктивно и креативно реше изазов којег су, овога пута, сами себи поставили. Тиме је свакако умањена њихова прилика за сврставање међу духовно зреле нације.  

Догодило се тако да, уместо да кренемо даље и разрешимо дуго тињајући проблем «раскола» у оквиру СПЦ, долази до отварања новог проблема, односно до продубљивања тог неспоразума. Тако смо, после дугог рада и напора око једног проблема, са отвореним новим поново доспели на почетак!

Поступци који су уследили после одлуке о укидању Новограчаничке Епархије, испољавају само лоше особине менталитета, а то су тврдоглавост, прека нарав и инат. Пошто је таквим развојем ситуације превладан разум, резултат не може да буде ништа друго него штета и срамота.

У читавој тој ствари, најзанимљивија је појава коинциденције. Од како су држава и народни дух ослобођени тираније  партијског једноумља, од како је прокламована повраћена демократија за народ, а друштвени живот организован по западно- европском моделу, народ у Србији и вернике у расејању, потресају све чешћи удари неочекиваних догађаја, нарочито за време и после, сваког  од заседања Архијерерјког Сабора Српске Православне Цркве, чему посебно доприносе средства јавног информисања са свих старна. Са демократизацијом друштва, са опредељењем за европску орјентацију, за коју  се још тачно не зна шта у ствари значи, дошло је до појаве нових облика понашања у јавном и приватном животу, али и до неуобичајених догађања у оквиру Српске Православне Цркве. Најпре имамо покушај пензионисања Патријарха. 3атим, покушаји увођења новотарија у литургијско служење, па онда демонстрација непослушности од стране појединих владика,  све до отвореног нејединства у црквеном врху, а све то заједнно исцрпно пропраћено са медијским присуством, које на све начине покушава да уђе у живот цркве и да њен рад учини јавним, као да је реч о једном државном сегменту а не о цркви која живи аутохтоним животом и одвојена од директног мешања у државне политичке послове..

Слична коинциденција догодила се у Србији и после Другог светског рата у догађајима из 1963. године, када је Патријарх Герман био приморан да донесе одлуку и рашчини Владику Слободне Српске Православне Цркве господина Дионисија, а све то не због кршења црквених канона него под притиском тадашњег државног врха, дакле под упливом политичких снага државе у верска питања. Постоји бојазан да је и данас реч о нечем врло сличном али изведеном према принципима демагогије демократскх парола.

После сличности између ових догађаја, остаје дилема:  да ли је СПЦ слободна и независна у доношењу одлука из делокруга њених надлежности, или је у суштини, нејака и немоћна пред притисцима који долазе од стране државе? Можда је ту реч о начем сасвим другом, а то је  повођењу цркве за променама у друштву, при чему црквена  јерархија показује склоност ка опонашању државних органа чиме је међу њима успостављен однос уступака и услуга.

Говорећи о изазовима који трају и са којима је Православље на нашим просторима суочено кроз своју дугу историју, сви они могу да буду сведени на два основна. Један је, питање слободе и самосталности цркве, а други, питање чистоте вере коју исповедамо и коју примамо.

У деловању свештених лица и у понашању верника, тежња ка истини и њено разлучивање од заблуде, постаје питање живота. Живећи истину бранимо живот од саблазни у коју чине пред Богом јеретици. Истина за Српску Православну  Цркву није само вера у Богочовека, Исуса Христа, није само остајање на светој традицији Светосавља, она је и истовремено и очување њене аутокефалности. Без њене слободе и независности, вера и традиције не могу да буду очуване. Изгуби ли црква своју слободу, доведен је у питање опстанка и цркве и народа. Једини начин да очува своју слободу наша црква и њено свештенство морају да остану доследни, истрајавајући на, од почетка па довека, заданом апостолском путу.

Сада може да буде постављено и следеће питање: ко је тај позван да остварује свето предање о чистоти Православне вере? Да ли је то црквена јерархија или је то верни народ. Наша црквена саборност даје прави одговор, само заједно црква са својим верницима може да подари пут који води ка једној и јединој истини и претвори пролазно у ванвременско. 3ато постоје, више од других, ревносни међу јерејима. 3ато, постоје равнитељи међу верницима. И једни и други су ту само зато да укажу и покажу, када они који су изабрани да предводе свој народ и управљају црквом, суочени са изазовима, посустају на путу истине. 

Да би Српска Православна Црква и њен верни народ били у стању да одоле искушењима јереси које непрестано покушавају да уђу у дух и ткиво Православне вере, пре свега црква мора да буде јединствена. Јединственост значи оданост и служење истини и онима који су изабрани да је представе. До стања јединства црква долази само онда ако је вођена духом њених утемељивача, Симеона Мироточивог  и Светог Саве, а никако склоношћу иновацијама које долазе из света неверника. Под окриљем својих светих отаца, Српска Православна Црква остварује саборност без које нема чинствујуће молитве и богоугодног деловања. Живећи у духу предања светих апостола, по узору на животе светих отаца, а све то дато у канонима и потврђено на Васељенским Саборима, Српска Православна Црква може да оствари своје јединство а верни народ да живи угодно и по божјој вољи. Српски народ то не може да буде изван своје Српске Православне Цркве, нити црква може да живи без свог народа у њој.

Они који су изабрани да предводе свој народ и управљају црквом, то не могу да чине ако својим поступцима иду против црквених канона. Исто тако, само уколико црквени устав остаје у духу  канона, ваљана је основа управљања црквом. На крају онда престаје потребе да Српска Православна Црква, приликом управљања буде поведена за државом, а још мање да то чини по угледу на јеретике. Разлог томе јесте једноставан, Апостолска црква, као и Православна вера, нису од материјалног, већ од духовног света, тако да у њима треба да владају сами божански закони.

Пропуштање, било из немара или из незнања, учења на грешкама прошлости, одгађа решавање горућих питања, тиме увећава материјални и духовни губитак и тако продужава страдање. 3а један народ то значи такође његову колективну малолетност и задржавање у обданишту историје. Конкретно када је Православна вера у питању, учестало спотицање на истим изазовима, какви су питање унутрашњег раздора  или неуспех у отпору јересима, може да доведе цркву и српски народ до губитка своје слободе исвоје  вере, односно да доведе у питање и само постојање народа као таквог.

Marko Lopušina | Državna komisija za istinu o stradanju četničkog komandanta Dragoljuba Draže Mihailovića je ovih dana od Vlade Srbije dobila dokumenta BIA, sa kojih je skinuta oznaka službene tajne. U tim dokumentima se nalaze fotografije i imena pripadnika Ozne, koji su uhapsili Dražu Mihailovića.

Istovremeno, komisija je najavlila uzimanje DNK uzoraka od potomaka Dragoljuba Mihailovića. Bio je to povod da potražimo kćerku Gordanu Mihailović, za koju smo samo znali da živi u Beogradu.

Od 17 Gordana Mihailović, koliko ih ima u Beogradu, gospođa sa tihim glasom je rekla da je kćerka Dragoljuba Draže Mihailovića.
o Halo, da li ste Vi gospođa Gordana Mihailović?

- Da. Zašto?

o – Želimo da vas nađemo i da razgovaramo o vašem ocu Dragoljubu i ljudima koji su ga uhvatili?

- Nećete me naći !

Ovo je bio odgovor koji smo dobili kada smo telefonom prvi put razgovarali sa Gordanom Mihailović, kćerkom četničkog komandanta i đenerala Dragoljuba Draže Mihailovića.

General Mihailović u slici sa njegovim ubicama.

Spustila nam je slušalicu, ali je prilikom drugog našeg poziva rekla:

- Nemojte da me uznemiravate. Ne želim da govorim za javnost.

o Zašto, kada državna komisija tvrdi da će od vas tražiti uzorak DNK da bi utvrdili identitet vašeg oca, ako pronađu njegovu grobnicu i telo?

- Ne želim da sarađujem sa tom komisijom. Kasno su se setili u državi da tragaju za mojim ocem. Neka ostave kosti mog oca na miru.

o Zašto ne želite da sarađujete?

- Zato što su mi se neki ljudi koji javno govore o mom ocu Dragoljubu smučili. Oni ne govore istinu. Ja zbog njih već dve decenije ne čitam novine.

o Vi ste lekar, intelektualac, ipak, verujemo da bi vaša pomoć bila dragocena.

- Ja jesam lekar u penziji. Ali meni niko nije pomogao. Mene niko ništa nikad nije pitao. A o meni, mom ocu i našoj porodici se piše svašta. Pišu se čak i uvrede.

o Imate 82 godine. Kažu da vas zdravlje dobro služi.

- Dobrog sam zdravlja. Ali, živim sama i to mi ponekad smeta.
o Kako ćete da reagujete ako državna komisija, ipak, pronađe grobnicu vašeg oca i ostatke njegovog tela?

- Videćemo, kada se to dogodi!

o Da li odlazite u Ivanjicu na grob roditelja vašeg oca, gde bi trebalo da general Mihailović bude javno sahranjen kada ga pronađu.

- Ne idem ja nikud. I nemojte molim vas više da me zapitkujete! – rekla nam je gospođa Gordana Mihailović i opet spustila slušalicu.

Александар Димитријевић | Данашње стање у српском друштву, на известан начин представља исход политичких борби, које су трајале нешто дуже од две деценије. 3a то време долази до грађанског рата који, између осталог, замагљује праве циљеве тих борби. У ситуацији колапса политичког система и државих институција, уследила је брутална војна агресија на земљу. То је докрајчило судбину једне државе, а уједно инаугурисало политичке победнике. Исход тих борби, за неко време, одредио је будућност друштва и државе. Тако је настала нова реалност. Њена главна одлика је друштвена поларизација. У данашњем друштву пребивају два паралелна света, независно један од другог. Сваки од њих има своју реалност и свест о њој. Отуда њихова свест о друштву је само делимична. Самим тим њихова свест постаје располућена. У једном свету  реалност изгледа као сан. У другом, снови намирују реалност.И делимична свест и снови, изгубили су могућност потпуног увида у реалност. Одржавањем таквог стања нестаје способности разлучивања сна од јаве. Ако до тога дође, онда снови могу да постану једина реалност. Делимична свест, баш као и снови, пружају искривљену слику  реалности.

О једном сну

На Благовести, већ по традицији, Народна Скупштина свечано заседа. Међу званицама и почасним гостима су ланови владиног кабинета господа Драган Стојисављевић, Братољуб Симовић, Милан Петровић, Светислав Радовановић, Божидар Алексић, Драгомир Здравковић, Лепосава Недељковић. Ту је такође и Начелник Штаба Главне Војне Команде, генерал авијације Никодим Стошић, затим чланови Крунског Савета и изасланик Његовог Краљевског Величанства, господин Станиша Јовановић. Међу почасним гостима седе Патријарх и високи црквени достојанственици, академици, професори универзитета, заслужни спортисти и уметници, људи из пословног света и чланови дипломатског кора. Из поднетог извештаја Председниа Владе јавност сазнаје да држава бележи напредак у односу на претходни период. Општи Друштвени Производ расте, стопа незапослености опада. Домаћа валута је стабилна а девизне резерве су у завидне. Држава је опет забележила буџетски суфицит. Политичка ситуација у земљи је стабилна. Војска је модернизована и високо обучена. Правни систем у земљи је уређен према међународним стандардима, администрација је ефикасна. Сви држављани уживају пуна права и слободе. Социјална и здравствена заштита су развијене и доступне онима којима су потребне. Држава непрестано унапређује односе са међународном заједницом, а нароито са земљама у региону.

О једној јави

У пркос свему датом у задњих десет година, друштвено – политика ситуација у земљи не буди спокојство. Државни суверенитет и интегритет су озбиљно угрожени. Поразима у грађанском рату тадашње државне политике Србије и разарањима током војне агресије, српско друштво је остало у великој мери дезорјентисано. Административна управа над Покрајином Косова и Метохије поверена је међународној заједници. Статус друге српске Покрајине Војводине, све више постаје отворено политичко питање. Систем територијалне одбране земље ослоњен је на очекивања од придруживања НАТО савезу. Оружане снаге су пре свега протоколарне и парадне природе. Разни облици криминала ометају правно функционисање државе. Услед процеса промена кроз које пролази друштво, функционисање  државе и економије запада у тешкоће. Ауторитет земље у светској јавности је на забрињавајућем нивоу а народ је национално понижен. Присутан је пораст незапослености,  пада животни стандарда просечног становника али зато расте државни дуг. Нормалан рад многих државних инсзитуција је отежан. Функционисање економије и државне администрације углавном обезбеђује обнављање финансијских позајмица. Ново грађанско друштво Србије  је у повоју, па још није у стању да себе препозна и одреди, ни политички, ни културно, па чак ни национално. Отуда, српско друштво у судару са тренутним политичким и економским искушењима, опхрвано бременом недавне депресивне прошлости, још не види јасан правац даљег кретања.

Турбуленције кроз које су недавно прошли држава и друштво, довели су до израженог социјалног раслојавања, које за своју последицу има заоштравање супротности између поларизованих друштвених група. На једној страни су они који поседују капитал и друштвену моћ, пре свега власници крупног капитала, високи службеници државне бирократије и страначки прваци. На другој страни су сви остали. Својим местом у реалном животу, ове друштвене групе формирају поглед на свет и доживљај реалности, изражене кроз свест која  само делимично може да обухвати друштвену реалност. Отуда за њих и та реалност и њихова свест о њој постају лажни. Међусобно одвојене посебним материјалним окружењем, које постаје њихова ексклузивна реалност, са формираним вредностима и нормама, произашлим из те раздвојености, њихова свест о реалности не само да је делимична него је неспособна да схвати реалност друштва као целину. Духовно међу собом отуђени, једни одвојени од традиције, други непрестано потискивани из реалности, ове друштвене групе постају све више и физички одвојене једна од друге. Тако, њихов доживљај целине друштвене реалности не може да буде ништа друго него привид. Живећи у својим световима привида, споменуте друштвене групе у њиховој свести непрекидно репродукују постојање паралелне реалности друштва. Отуда, једина могућност за обе групе да успоставе однос према таквој друштвеној реалности, а у настојању да ту реалност појме као целину, остаје резервисана за оне менталне активности које нису непосредно упућене на реалност. На тај начин снови постају испреплетани са реалношћу  По томе како друштво у Србији данас има свој однос према реалности, стиче се утисак као да цела Србија полако тоне у све дубљи сан.

На једној страни полаитета стоји одабрано друштво, које сматра да пут у будућност почиње из садашњости. Њихово доминантно осећање јесте осећање општег задовољства, произашло из сопственог постигнућа. То је било могуће једино уживањем нарочитог друштвеног положаја у комбинацији са пуном слободом приватне иницијативе, уз помоћ које свакодневно пробијају по који од оквира реалног света. Ово друштво више верује у вечност Новог Светског Поретка  и у нео-либералну економску доктрину, него само себи. Из тог разлога за њих прошлост не само да није битна, она чак и не постоји. Приватно, окренути су искључиво према свом свету и тако све више издвојени од остатка друштва. Јавно показују отуђеност и презир према културној традицији, тако да не желе да виде себе виде оним што јесу, него прибегавају идентификацији са  универзалним идентитетом, или чак са страним ентитетом. У својим илузијама они виде Србију како иде у корак са развијеним светом, заборављајући при томе очигледну чињеницу да тај свет, за разлику од Србије, већ неколико деценија бележи непрекидни напредак. Управо зато њихова свест о реалности све више наликује сну. Њихова свест у ствари је само илузија, у којој њихова реалност наликује испуњеним сновима.
  
Друга страна претеже бројно. 3а њих пут у будућност води кроз настављање традиције, садржане у националном историјском искуству и културној баштини. Они никако не могу, као они први, да превиде чињеницу да је Србија недавно прошла кроз материјално и морално разарање. Разлог овоме је сасвим једноставан и очигледан, управо они су били ти директно изложени том страдању и директно погођени његовим последицама. Отуда њихов простор приватне иницијативе остаје врло ограничен. Отуда њихово инсистирање на  јачању државних институција пошто у њима виде наду у сигурно јемство опоравку државе и друштва. Из споменутих разлога у њиховој реалности  напросто ври од противречности произашлих из личне спутаности и јавно прокламованих слобода. Њиховим осећањима доминира страх. Почевши од ускраћености права на рад, политичке опредељености која је под сумњом, културне идентификације која је под зазором, кретањем у близини друштвене маргине, па све до случајева у којима је ограничено право слободног кретања, а тиме и само осећање слободе, они живе у реалности која тражи излаз. Услед свог друштвеног положаја, они се осећају пистиснути из света реалности. Отуда, код њих све чешће претеже осећање да су странци у сопственој држави. 3а њих остају простори снова да у њима трагају за неподељеном реалношћу. То су разлози из којих њихова свест о реалности остаје делимична јер имају искуство њихове посебне животне реалности. Кретањем кроз снове у настојању за достизањем целине реалности, производи такво стање свести које даје илузију о реалности.

Да би друштво као целина постало ослобођено од парализе стања сна, која блокира његове снаге потребне за извођење промене и остварење напретка, неопходно је да српска држава што пре приступи системским реформама. Само њиховим доследним спровођењем биће испуњени предуслови да Србија поврати свој углед у свету, да обазбеди и заштити свој државни интегритет, да већ једном истински поведе бригу о деловима српског народа, који су после грађанског рата из деведесетих година прошлог века остали да живе у другим државама, или су у расејању, да истовремено народ као целина поврати  изгубљено достојанство и сачува национални идентитет, а да целокупно друштво очува своје културно биће кроз поштовање и неговање културне традиције. Стварном обновом државе и друштвеним препородом могућа је изградња модерне, јаке, правне и праведне државе Србије. Само на тај начин у држави могу да буду очувани политичко и национално јединство, изграђена чврста економска основа друштва и формирана снажна и јединствена колективна свест, што све заједно обезбеђује заштиту државних интереса и права свих њених држављана.

На жалост, прави тренутак за почетак овог процеса обнове је већ прошао. Свако даље одлагање, повећава његову цену. Ту цену  већ плаћа данашња генерација али , од ње неће да остну поштеђене ни оне које долазе. 3адатак да започну реформе пре свега имају оне политичке снаге које су данас на власти. Међутим, оне нису једини носиоца тих промена. То постаје задатак сваког члана друштва. Одговорност за пропуштену прилику пред будућим генерацијама, имаће целокупно данашње српско друштво, али они први понеће највећу.

Изградња модерне и снажне државе треба да буде обезбеђена пре свега изменама у уставном законодавству и системским законима. То онда ствара услове за спровоћење реформи у сферама политичког система и државне управе, економије и здравствене заштите, социјалне заштите и образовања.

Споменуте друштвене реформе најпре треба да укину постојање двојне извршне власти у земљи, испољене у институцијама председника владе и председника републике. Потом, да доведу до успостављања финог баланса између јавног и приватног сектора путем уравнотежења процеса приватизације и национализације. Даље, обезбеђење социјалне сигурности угрожених слојева друштва и пораст животног стандарда становништва у целини. На крају, подизањем општег нивоа образовања биће отворен неопходни предуслов за развој и напредак друштва. Са остварењем духовног препорода, који иде кроз сфере друштвених реформи, биће испуњен услов за културну еманципацију целог српског друштва

Пре свега, потребан је избор стратешког партнера. Данас је нарочито тешко да такав избор буде направљен јер је Србија до недавно против себе имала готово целокупну међународну заједницу. Свакако тај избор није добар уколико постоји наклон према онима који су недавно извршили агресију на Србију и починили злочин над недужним становништвом. То пре свега може да буде онај ко је духовно близак српском народу, ко је у стању да разуме његову културну традицију и ко је кроз историју показао пријатељство према српској држави и њеним народима.

Реформе у сферама политике и управе, треба да успоставе такве механизме функционисања државе, који омогућују нормалан и несметан рад политичког и економског система. 3адњи је тренутак да буде сасвим озбиљно разматрана могућност за расписивање општенародног  референдума. То је најбољи начин за решавање спорног питања места институције монарха у држави, као и пут враћања, у прошлости насилно одузетих права и надлежности краљевског дома. Ово је посебно важно за Србију јер управо њен краљ историјски има пресудно место у српској држави, њеној историји и традицији. Успостављање парламентарне монархије даје политичком животу Србије далеко веће могућности за бржи повратак земље у међународну заједницу и за успостављање истинске демократске власти у земљи, као и за заснивање  друштвеног живота на демократским принципима слободе у политици, економији и друштвемом животу. 

Реформе страначког система су следећи корак.. Укидањем малих странака, велике добијају простор за свој израз, пошто само оне могу да артикулишу државни и национални интерес, располажући са  стварном политичком моћи. У противном, велики број странака једино служи да у изборним радњама код гласача створи конфузију и да на крају доведе до образовања непринципијелних коалиција, чија је крајња последица одржавање слабе, нестабилне држа ве. Посебно треба да буде подвучено, да свако даље формирање нових странака, настало из било којих политичких мотива, води искључиво даљем продубљавању националног нејединства, и тако опет у крајњој линији слабљењу државе.

Када је реч о реформама макро и микро економског система, оне пре свега имају задатак да  разреше противречности настале у судару између друштвених снага, које са једне стране подстичу процесе  `првобитне акумулације капитала`  и наметања чистог `неолиберализма`, које путем немилосрдног насртаја на бивше друштвено власништво и сваки облик државне економије, за себе граде привилеговану политичку и друштвену позицију, а са друге стране оних снага које покушавају заштите природне ресурсе и јавну својину, да хармонизују принципе слободног тржишта и неопходности постојања државне регулативе, која једино у стању да заштити посебни положај и интересе економије у Србији, с обзиром на стање њене инфраструктуре, питања власништва над имовином, структуре и капацитета привредних објеката, проистеклих из периода социјалистичке економије, занемаривања и разарања до којих је дошло у задњих двадесет година. Споменута законска регулатива у политици, кроз уставне реформе, а у привреди кроз системске законе, треба да спречи појаву да трговци и финансијски шпекуланти диктирају макроекономску политику земље и државни интерес. Уједно, на тај начин долази до отклањања опасности по економију земље, која наступа услед интензивног развоја финансијсог сектора и услужних делатности, које воде привреду земље у положај  зависног потрошача страних роба и услуга, што са своје стране директно утиче на политички живот у земљи, повећавајући њену нестабилност. 3ато, у део законске економске регулативе улази подстицање индустријске производње, пре свега грана  машинске и прерађивачке индустрије, пољопривреде, прехрамбене индустрије и туризма, насупрот давања подстицаја финансијском сектору и трговини.

Реформама у области социјалне политике, не само да треба повести рачуна о томе како се распоређује државни буџет и води политика запошљавања, него пре свега треба да буду решена горућа демографска питања српског друштва. То пре свега значи да буду створени услови за заустављање негативног кретања стопе прираштаја становништва а да истовремено буду створени услови за повећање стопе прираштаја становништва. Бригом о јавној здравственој заштити и одржавањем објеката и институција за социјално збрињавање угрожених, многа негативна кретања у сферама демографије, али и друштвеног живота у целини могу да буду контролисани, чиме су онда обезбеђени услови за нормално функционисање државе и друштва. Спровођењем ових мера, пре свега биолошко биће народа бива заштићено и очувано. То је основна претпоставка изградње снажне и стабилне  државе и равномерног економског развоја земље. Истовремено, спровоћење ових мера води повећању сигурности социјално угрожених категорија становништва, што на крају води очувању јавног реда и социјалног мира у земљи.

Једна од можда најважнијих сфера обнове, јесте духовна сфера друштва. Остварењем духовне обнове друштва треба да буду створени услови за изградњу сасвим новог погледа на свет. Из новог погледа на свет, саображеног духу и традицији српске народне културе, произлази нови квалитет свести, која своју инспирацију пре свега црпе из националне историје, културне баштине и етнолошког наслеђа, из народног фолклора, језика и ћириличног писнма. Говорећи о духовној обнови, пре свега на уму треба да стоји философија Светосавља, која води аутентичном народном просвећивању кроз образовање и васпитање пре свега младих, али истовремено и духовном освежењу народа уопште, који је кроз своју недавну историју често бивао заведен наметањем страних погледа на свет и модела понашања. Усвајањем Светосавља као једне философије живота, која је утемељена на етици херојског подвига светог Цара Лазара и косовских мученика, у којој су  вера у Бога, љубав према истини и пожртвованост према слободи, основни вредносни принципи, долази до заснивања делотворног погледа на живот, државу, на моралне вредности и особине личности, који сви заједно постају стубови носачи карактера појединца и колективне свести народа. 3ато у моралном васпитању младих споменуте категорије вере, љубави и наде морају да имају централно место. Још и више, огледањем у Светосављу, српске државотворне идеје, настојања за очувањем самосталности Српске Православне Цркве и  етике свих српских стардалника за слободу и част народа, духовна снага народа биће подигнута у стање способно да очува изнад свега своје државне интересе, заштити своје биолошко биће и створи услове да живот сваког становника државе Србије буде пун благостања. Успостављањем пуне свести о српској државности и основним принципима духовног и културог живота српског народа, биће створен такав поглед на свет који у основи носи здраву националну свест.  Тек онда кад Светосавље постане израз погледа на живот српског друштва као целине, створени су неопходни услови за изградњу снажног националног идентитета. Управо постојање таквог  националног идентитета значи задобијање позиције која је неопходна претпоставка развоја сваке модерне, стабилне државе. Управо зато нема разлога да у Србији постоји различит поглед на место и улогу националног питања у изградњи модерне, стабилне и јаке државе.
  
И док су вера и морал, једном речју просвећивање народа, основе његове духовне снаге, дотле је знање покретачка снага развоја сваког друштва, а понајвише модерног. Друштво тек може озбиљно да рачуна на свој развој само онда ако професионалци и експерти имају своја места у државним службама, привредној структури, на водећим положајима у странакама,  у просветним делатностима, у култури и спорту.. Свако модерно друштво, пре свега одликује његова отвореност према новом, спремност за прихватање промена и толеранција према различитости. Повећањем просечног нивоа образовања становништва, постаје незаменљиво средство за остварење ових циљева а тиме и за изградњу новог друштва у Србији. Један од начина обезбеђивања услова за развој модерног друштва јесте свакако развијен школски систем кроз обавезно бесплатно јавно школовање. До реформи у сфери васпитања и образовања може да доће кроз потпуну реформу просветног система, осавремењавањем школских планова и програма, који почивају на јединственим моралним принципима од којих је свакако Светосавље једно од најважнијих.

Проблем усклађивања историјског наслеђа и захтева савременог тренутка, јесте вештачка дилема, која почива на погрешној премиси о међусобној искључивости традиције и модернизма. Неопходност друштвеног развоја и његове модернизације намеће само једно стварно питање а то је, како да традиција буде очувана а да истовремено буде одржан корак са новим временом? Изградњом модерне и јаке државе, на основама њене културне баштине, целокупног историјског искуства, уз снажну економију и национални идентитет, као претпоставкама за приступање међународној заједници, понуђен је један од могућих одговора. У условима постојања јаке и модерне државе, остајће све мање простора за подвајање сфера приватног и јавног живота појединаца и друштвених група. Уједно, све више тако престаје потреба за стварањем вештачког стања реалности, или пак за бекством из те реалности. Што је најважније, за Србију је то најсигурнији начин да избегне судбину да постајне још једна у низу банана држава.