Barut među koricama
Tajnim službama se znoje dlanovi kada norveški pisac Knut Arnjolt Braa piše akcione trilere sa dokumentarnom pozadinom, pogotovu ako se ona tiče događaja na Kosovu i Metohiji tokom 1999.e godine.
Mara Knežević Kern (Beograd) i Zorica Mitić (Oslo) | Nedavno je srpski nedeljnik „Pečat“ objavio veliki interviju sa njim. Posle tog napisa kontaktirao ga je advokat Radovana Karadžića, gospodin Peter Robinson u potrazi za svedocima nelegalnog naoružanja muslimana u Bosni kome su Norveški vojnici bili svedoci, a koje je Knut pomenuo. Kontakt među ove dve strane je urodio plodom. Norveška koja je u prvi mah odbila da izruči ta dokumenta Hagu je to ipak uradila početkom septembra. Kradžić je lično zahvalio Knutu i ostalim Norvežanima na uloženom trudu u borbi za istinu o ratu na Balkanu.
Knut Braa
U oktobru u norveške knjižare dolazi novi Knutov roman „Fasball“. Pozadinu romana čine stvarna dešavanja na Kosovu 1999. Njegov glavni junak Tom Flack je čista fikcija ali to isto ne važi za događanja u kojima on učestvuje. Pisac je imao pristup dokumentima koji još uvek ne trpe svetlost dana i na njima napravio platformu za novi roman. Kao i u prošlogodišnjem romanu „Endgame“ on je i ovoga puta zašao u sive zone norveške tajne službe i postavlja neprijatna pitanja. Reakcija tajnih službi PST/FO(policijske i vojne) se ne mogu predvideti ali u svakom slučaju knjiga bi trebalo da izazove društvenu debatu. Naravno, postoji mogućnost da se sve to pripiše bujnoj mašti pisca. Inače, Knut je već osetio posledice svoga njuškanja u nedozvoljene izvore i bio praćen i dobio pretnje po svoj život. Knut ima široku socijalnu mrežu među drugim vojnicima, povratnicima sa raznih ratišta u kojima Norveška ratuje kao deo UN/FN ili NATO-a. Nedavno (2006) je tužio državu za nadoknadu zbog postraumatskog stres sindroma koji je upravo zaradio na ratištima. On je dobio tu parnicu.
Nedavno ste dali izjavu za norveške novine kojom „dotičete osinje gnezdo“ baveći se temom Kosova na drugačiji način. U potrazi za sakrivenom istinom o angažovanju Norveške u ratnom pohodu na Srbiju, došli ste do podataka o količini „nestalog“ novca.
Na osnovu mojih istraživanja nestalo je blizu dve milijarde norveških kruna. U igri je mnogo novca, ali o tom trošku niko ne može da položi račune. U toku pripreme knjige „fastball“ naišao sam na uznemirujuće podatke o povezanosti UČK/KLA i zapadnih tajnih službi, kao i vezu UČK sa Al Kaidom u vezi krijumčarenja narkotika. Zna se da više od 40% narkotika u Evropu stiže preko Kosova. Nije tajna da je UČK odgovorna za masovna ubistva na Kosovu.
Potka vaše nove knjige je krijumčarenje ljudima i trgovina narkoticima, ali i jedna tema koju ne želite za sada da produbite. U romanu „Fastball“ nagoveštavet da je jedna norveška institucija dobila iz vojnog budžeta novac da etablira praćenje i observaciju u ratnoj zoni. Zar se ne plašite da vas generali pozovu na odgovornost po izlasku nove knjige?
Ne uzbuđujem se ja zbog toga. Kada pišem nešto što je tako blizu stvarnosti to mora da pobudi interesovanje. Ova knjiga je svakako kontraverznija od prethodne „Endgame“. „Fastball“ obaveštava čitaoce da se oko 10 000 istočno-evropskih devojaka distribuira u Evropu sa Kosova. Jedan kontejner sa devojkama treba da se zameni za kamion sa oružjem. Tad se otkriva nova pozadina čitave akcije. Nije lako otkriti gde se završava stvarnost i gde započinje piščeva fantazija ali sam svestan da ću sebi pribaviti probleme sa Albancima u Norveškoj što će samo biti dokaz da sam dotakao vrelu temu. U svakom slučaju norveška javnost ima pravo da sazna istinu. A što se reakcija tiče- očekujem da će zavladati tišina, što će možda biti najbolje za obe strane. No, bilo bi čudno da ose iz gnezda ne pokidaju opnu i ne pojave se napolju.
Čini se da su norveški mediji postali otvoreniji za drugačije glasove?
Nije tajna da postoji veza između albanske mafije i poznatog slučaja ubistva familije Orderud u Norveškoj. To je nedavno prikazano i u NRK(Norveška državna televizij) u emisiji „Brennpunkt“(„Goruća tačka“). Na jesen će se ova tema još više produbiti. Očekuje se još jedna emisija koja će prikazati kako se velike količine novca razbacuju na ratne pohode. Norveške specijalne jedinice su više umešane u ratne sukobe nego što mi to slutimo. Rat u Avganistanu je koštao Norvešku 700-800 miliona kruna. Ne očekujem da ćemo biti ponosni na sebe kada „Brennpunkt“ nastavi da prati tragove po Kosovu.
Pitanje: Vi ste pre svega pisac, kako ste došli do toga da se zainteresujete za istinu o Kosovu i krenete opasnim putem istraživačkog novinarstva? U potrazi za skrivenom istinom o nagažovanju Norveške u ratnom pohodu na Srbiju, došli ste do podataka o „nestalom“ novcu.
Pišući takozvane romane fikcije, nisam se oslanjao na oficijelne „informacije“ o događajima, već sam prethodno pokušao da razgovaram sa onima koji su faktički učestvovali u različitim konfliktima. Moji sagovornici su – kako vojnici tako i žrtve- bili su u Libanonu, Izraelu, Kuvajtu, Iraku, Avganistanu, Somaliji ili na Balkanu. Ja verujem da sam na taj način došao bliže istini, nego da sam verovao verziji predstavljenoj od strane vlasti na konferenciji za štampu.
Istina nije profitabilna, zar nije konfornije da se prihvati servirano i da vi tako pravite bestselere?
Istina me plaši, zbog toga i pišem. Istraživanje za moju prethodnu knjigu, Endgame, dalo mi je informacije o događajima koji su se odvijali na Balkanu i posebno na Kosovu. NATO bombardovanje Kosova je bio jedan nelegalni rat, koju je naš tadašnji predsednik (Bodnevikova vlada) nazvao humanitarnom intervencijom. Tako nešto me uvek provocira. U toku istraživanja sam došao do mnogih dokumenata koji su bili obeleženi rečju „Tajno“. U sve što je tamo pisalo bile su umešane Nemačke, Francuske, Engleske i Američke vlasti pa sam smatrao da sve to zaslužuje jednu posebnu knjigu. Razgovarao sam sa mnogim ranim vojnicima iz KFOR snaga. Mnogi od njih su mi ispričali da su išli tamo uvereni da su Srbi načinili užasne maskare neposredno pre početka NATO bombardovanja. Po završetku ove službe mnogi su se vrtaili kući sa bolnim osećanjem da su prevareni od svojih vlasti. Masovne grobnice nisu postojale, a etničko čišćenje koje se desilo je sprovedeno početkom NATO bombardovanja i sproveli su ga Kosovski albanci. Uloga Norveške u tom je vrlo kontraverzna. „Fastball“ govori zašto.
Verujete li da pisac može da izmeni svet?
Jedna malo izmenjena poslovica kaže: Zle radnje će se desiti ako niko dobar ne uradi nešto. Sve moje knjige su pisane kao moj obračun sa našim političkim vlastima i njihovim manipulacijama i podvalama da postignu neki cilj koji nije obavezno dobronameran. Norveški političari su tokom mnogih godina koristili vojnike kao sredstvo za postizanje svojih ciljeva u inostrantsvu i posle su izbegli da se o njima brinu kada su se povređeni vratili sa dužnosti. U prilog ovome mi smo u prevelikom stepenu sledili u stopu Zapadne sile, a mi znamo da njihovi motivi za vojne intervencije nisu uvek najbolji, ni moralno a ni etički.
Mediji prave crno-bele klišee o dobrim i lošim medijima. U kojoj meri ste vi ovo izbegli?
Ja želim da ukažem kako se svet ne sastoji od zlih i dobrih država, nego od dobrih i manje dobrih pojedinih osoba. Ako se ove slučajno nađu u vodećim pozicijama, stvara se mnogo nepotrebne patnje. Fanatizam kojeg se ja plašim nije ono što zapadni mediji uspevaju da vizualizuju pokazivanjem osoba koje pale zastave po ulicama Irana ili nosači slika svojih religioznih vođa u toku demonstracija u Bejrutu. Onaj fanatizam koga se ja plašim je onaj koji se krije iza lepih odela i kravata kod osoba koje naočigled nastupaju formalno i korektno na sastancima sa drugim državnim vođama, dok su tu prisutne kamere. Oni su opasni.
Teme vaših knjiga su rat, njegovi uzroci i posledice. Da li se čoevčanstvo može izvući iz ovoga začaranog kruga?
Rat uništava društvo u celini bilo da učestvuješ u njemu kao vojnik ili si žrtva vojnikovog metka. Na zapadnoj obali Gaze trče devet i deset godina stari dečaci potpuno traumatizirani od onoga što su doživeli. Njihovi roditelji su takođe traumatizovani i prenose to dalje na decu. Krug zla je kompletan i nikada neće stati. No, pričati da rat nikada ne može da reši neke probleme ili da on samo stvara povređene ljude, je sasvim nepotrebno govoriti Srpskom narodu. To iskustvo vi imate tokom vaše istorije. Ja, ipak, možda naivno, verujem u dijalog. Sve što može da promeni zao krug je bolje nego učestvovati u njemu ili stajati mirno napolju. Ja sumnjam da je učešće u NATO-u ispravno, jer ja sam veoma nesiguran kojim putem NATO ide nadalje. Angažman u Afganistanu ne obećava ništa dobro. Ali saradnja u okviru Evrope je nešto što ja gledam kao pozitivno. Upamtite da se vlasti menjaju i da se fanatici mogu izbaciti napolje. U svakom slučaju ne možemo ostaviti fantike da vladaju bez političkog otpora.
Šta vas je nateralo da napustite svoj mir i uronite u tuđe patnje?
To je jedno teško pitanje. Dve ključne reči uzete od Pink Floyd: komforna neosetljivost. Nije trebalo puno da kopam ispod površine i da nađem stvari koje su učinile da postavim pitanja koja sam postavio u Fastball-u. Ova komforna neosteljivost(tupost) kod Evropljana se razvijala postepeno sa godinama dobrog života. Mi smo uz to sve više navikli da nam vlast servira „istinu“. Ne pre nego što sam sam ušao u sudski proces (koji sam dobio) sa državom nisam mogao da shvatim koliko političari izbegavaju i otpisuju odgovornost od sebe. Do tada sam bio jedan od onih koji to nije znao jer nisam ni tražio.
Vaša zainteresovanost za istinu se verovatno odnosila i na Srbiju?
To čemu je Srbija bila izložena tokom niza godina na Balkanu nije ništa drugo do jedna dobro smišljena uspešna propaganda. Ja ne želim da prihvatim zločine koje je Miloševićev režim napravio, ali isto tako ne želim da prihvatim zločine koje je druga strana napravila i tu računam i Zapad. Verujem da će istini izaći na videlo. Novinari sve više pričaju o zločinima koje je UCK napravila ali i drugi, dok se u Norveškoj odvija nekoliko procesa protiv ratnih zločinaca. Ne kažem da to ide dovoljno brzo ali smatram da je važno krenuti.
Kako funkcioniše cenzura u vašoj zemlji? Da li ste vi imali problema?
Moć vlasti nad medijima stalno raste. Čuvari vrata se uskoro mogu naći svuda u svim velikim novinama i TV kanalima. Internet je nasuprot ovima malo teže kontrolisati. Od knjiga kakve ja pišem mnogi se plaše. To sam ja sam primetio. Kompjuter i telefon su mi povremeno prisluškivani i nadgledani. No, ipak je moguće preduzeti mere i sprečiti slična dešavanja.
U kojoj meri norveški mediji prosečnom Norvežaninu omogućavaju razumevanje konflikta na Balkanu?
Norveške medije su površne. Sav sadržaj leži u jutarnjim naslovima. Zato novinari ne kopaju dublje. Naravno da postoje časni izuzetci ali lov na najveću zvezdu jednog reality šoua ili skandali oko glumaca prekrivaju one velike laži. Ja malo poznajem kako stoji albanski loby u Norveškoj ali ja sam upoznat sa činjenicom da Kosovoalbanska mafija stvara velike probleme. Činjenica da ja koristim reč kosovoalabanksa mafija ukazuje na proces diferenciranja slike neprijatelja u Norveškoj. Srbin je ranije bio isto što i Hrvat i on isto što Kosovki albanac. Čak nisu bile shvaćene ili uzete u obzir ni religiozne razlike. Svi su bili sa Blakana i samo hršćani ili muslimani. Sada je slika mlao nijansirana. Zato sam ja jako obuzet potrebom da se etabliraju pojmovi u Norveškoj društvenoj debati. Mi mora da znako kada govorimo o Srpskoj, a kada o Albanskoj mafiji. Istovremeno mora da znamo ko brani svoje interese. Jedan Kosvski albanac zaposlen u Norveškom parlamentu veoma retko može da govori u korist Srba na Balkanu. U Norveškoj se često dešavaju takva pogrešna tumačenja.
Vaš primer pokazuje da onaj koji želi da sazna istinu nađe put do nje. Zbog čega su oni koji su sumnjali u oficijelne informacije ipak ćutali?
Mi se brinemo oko malih tragedija koje se dešavaju u okviru naših života mnogo više nego oko masovnih ubistava. Takav je čovek. Mi smo siti i sigurni. To mi verujemo. Ali sve dotle dok mi učestvujemo slanjem vojnika, davanjem ekonomske pomoći i prihvatanjem ratnih zločinaca koje ne optužujemo mi smo odgovorni. Zato sve to može da izmenimo samo pripovedanjem. Mi mora da pričamo o patnji druge strane i o nepravednostima. Carla del Ponte je uvidela da je lov na ratne zločince iz Srbije prenaglašeno i da je zaboravljena druga strana. Ona je to napisala u svojoj knjizi i zbog toga joj je prećeno smrću. Istina je uvek opasna za onog koji ima nešto da krije.Nijedan Norvežanin nije javno izrazio svoju podršku srpskim NATO žrtvama, ali veoma mnogo onih nevidljivih je to ipak učinila računajući i mene među njima. Moj cilj je da sve to postane više očigledno. Jedan od razloga što tako mali broj naših tvoraca javnog mišljenja(čitaj političara) ne daju svoju podršku srpskim žrtvama je to što smo kukavice. Mi smo neinformisani i pod uticajem razno-raznih opravdanja. Naši političari okreću ćurak kako vetar duva i slušaju samo ono za šta veruju da će to biti sutrašnje mišljenje. Gde su bili protesti protiv Buschove administracije u toku rata protiv terora? Gde su kritična pitanja o bombardovanju Avganistanskih sela? Danas je naš ministar spoljnih poslova Jonas Gahr Støre brz da se distancira od torture zatvorenika koju je Buschova administracija legalizovala i Bondevik priča jako mnogo o bombardovanju nedužnih u Avganistanu. Bondevik je upravo onaj koji je bio predsednik Norveške 1999 i koji je bombardovanje Srbije i Kosova nazvao humanitarnom intervencijom. On nije hteo da to naziva ratom. Kada bude politički korektno da se ispriča istina o onom što se događalo na Balkanu, tada će naši političari dati svoju podršku srpskim žrtvama u ratu. Nikako pre.
Ovaj interviju je izašao u „Pečatu“ 31. Jula 2009. Već polovinom avgusta obaveštavaju norveške novine da je Radovan Karadžić stupio u kontakt sa Knutom A. Braa preko svog američkog advokata.
Tom prilikom Knut A. B. je izjavio:
U vezi sa istraživanjem za svoju knjigu sam bio u kontaktu sa više osoba iz norveške odbrane koji su mi ispričali da su bili svedoci transporta oružja u gradu Tuzla u Bosni. To se desilo uprkos tome što je FN doneo rezoluciju zabrane naoružavanja bilo koje strane u ratu u Bosni, urpkos zabranam letenja u toj oblasti, kaže Braa.
Braa je odgovorio braniocu i ukazao mu na imena norveških oficira koji mogu da potvrde ovu američku distribuciju oružja.
Nije moja intencija da rehabilitujem jednog ratnog zločinca sa Balkana i nisam u dilemi da je Radovan Karadžić ratni zločinac. Njegova želja je da dokaže koju ulogu je internacionalna zajednica povezana sa USA imala u rtanim dešavanjima tada na Balkanu. Ja želim da utvrdim fakta i da ih stavim na sto, i ako se to desi, mogu da doprinesem da se i drugi ratni zločinci dovedu na sud u Hag. Ja se slažem sa ranijim predsednikom ovoga suda, Karlom de Ponti koja je kazala da je zabrinuta se previše fokusira na hapšenje samo srpskih zločinaca. Uostalom ima stvari koje je zapad napravio i koje zaslužuju kritiku, kaže Braa.
Kao na primer šta?
Ti možeš da se zapitaš zašto Norveška odbija da preda dokumenta o onome što se dešavalo na Balkanu. Francuska je rekla da predaji istih dokumenata, dok je Nemačka produžila svoj rok da to odradi. Nadajmo se da će ove primere da sledi i Norveška.
Knutu su se pridružili pisci Ola Flyum i Jan Gulliou. U vreme sklapanja ovog teksta Norveška je Hagu predala tražene dokumente.
Mnogo hvala ovome dostojanstvenom coveku koji pokusava da raskrinjka lazi i smicalice koje pojedinci u svetu koriste da upropaste one koji im nisu po volji. Malo kasno za srbe, ali bolje ikad nego nikad.