Сpбиja измeђy пpoшлocти и бyдyћнocти
Данашње стање у српском друштву, на известан начин представља исход политичких борби, које су трајале нешто дуже од две деценије. У данашњем друштву пребивају два паралелна света, независно један од другог.
Александар Димитријевић | Данашње стање у српском друштву, на известан начин представља исход политичких борби, које су трајале нешто дуже од две деценије. 3a то време долази до грађанског рата који, између осталог, замагљује праве циљеве тих борби. У ситуацији колапса политичког система и државих институција, уследила је брутална војна агресија на земљу. То је докрајчило судбину једне државе, а уједно инаугурисало политичке победнике. Исход тих борби, за неко време, одредио је будућност друштва и државе. Тако је настала нова реалност. Њена главна одлика је друштвена поларизација. У данашњем друштву пребивају два паралелна света, независно један од другог. Сваки од њих има своју реалност и свест о њој. Отуда њихова свест о друштву је само делимична. Самим тим њихова свест постаје располућена. У једном свету реалност изгледа као сан. У другом, снови намирују реалност.И делимична свест и снови, изгубили су могућност потпуног увида у реалност. Одржавањем таквог стања нестаје способности разлучивања сна од јаве. Ако до тога дође, онда снови могу да постану једина реалност. Делимична свест, баш као и снови, пружају искривљену слику реалности.
О једном сну
На Благовести, већ по традицији, Народна Скупштина свечано заседа. Међу званицама и почасним гостима су ланови владиног кабинета господа Драган Стојисављевић, Братољуб Симовић, Милан Петровић, Светислав Радовановић, Божидар Алексић, Драгомир Здравковић, Лепосава Недељковић. Ту је такође и Начелник Штаба Главне Војне Команде, генерал авијације Никодим Стошић, затим чланови Крунског Савета и изасланик Његовог Краљевског Величанства, господин Станиша Јовановић. Међу почасним гостима седе Патријарх и високи црквени достојанственици, академици, професори универзитета, заслужни спортисти и уметници, људи из пословног света и чланови дипломатског кора. Из поднетог извештаја Председниа Владе јавност сазнаје да држава бележи напредак у односу на претходни период. Општи Друштвени Производ расте, стопа незапослености опада. Домаћа валута је стабилна а девизне резерве су у завидне. Држава је опет забележила буџетски суфицит. Политичка ситуација у земљи је стабилна. Војска је модернизована и високо обучена. Правни систем у земљи је уређен према међународним стандардима, администрација је ефикасна. Сви држављани уживају пуна права и слободе. Социјална и здравствена заштита су развијене и доступне онима којима су потребне. Држава непрестано унапређује односе са међународном заједницом, а нароито са земљама у региону.
О једној јави
У пркос свему датом у задњих десет година, друштвено – политика ситуација у земљи не буди спокојство. Државни суверенитет и интегритет су озбиљно угрожени. Поразима у грађанском рату тадашње државне политике Србије и разарањима током војне агресије, српско друштво је остало у великој мери дезорјентисано. Административна управа над Покрајином Косова и Метохије поверена је међународној заједници. Статус друге српске Покрајине Војводине, све више постаје отворено политичко питање. Систем територијалне одбране земље ослоњен је на очекивања од придруживања НАТО савезу. Оружане снаге су пре свега протоколарне и парадне природе. Разни облици криминала ометају правно функционисање државе. Услед процеса промена кроз које пролази друштво, функционисање државе и економије запада у тешкоће. Ауторитет земље у светској јавности је на забрињавајућем нивоу а народ је национално понижен. Присутан је пораст незапослености, пада животни стандарда просечног становника али зато расте државни дуг. Нормалан рад многих државних инсзитуција је отежан. Функционисање економије и државне администрације углавном обезбеђује обнављање финансијских позајмица. Ново грађанско друштво Србије је у повоју, па још није у стању да себе препозна и одреди, ни политички, ни културно, па чак ни национално. Отуда, српско друштво у судару са тренутним политичким и економским искушењима, опхрвано бременом недавне депресивне прошлости, још не види јасан правац даљег кретања.
Турбуленције кроз које су недавно прошли држава и друштво, довели су до израженог социјалног раслојавања, које за своју последицу има заоштравање супротности између поларизованих друштвених група. На једној страни су они који поседују капитал и друштвену моћ, пре свега власници крупног капитала, високи службеници државне бирократије и страначки прваци. На другој страни су сви остали. Својим местом у реалном животу, ове друштвене групе формирају поглед на свет и доживљај реалности, изражене кроз свест која само делимично може да обухвати друштвену реалност. Отуда за њих и та реалност и њихова свест о њој постају лажни. Међусобно одвојене посебним материјалним окружењем, које постаје њихова ексклузивна реалност, са формираним вредностима и нормама, произашлим из те раздвојености, њихова свест о реалности не само да је делимична него је неспособна да схвати реалност друштва као целину. Духовно међу собом отуђени, једни одвојени од традиције, други непрестано потискивани из реалности, ове друштвене групе постају све више и физички одвојене једна од друге. Тако, њихов доживљај целине друштвене реалности не може да буде ништа друго него привид. Живећи у својим световима привида, споменуте друштвене групе у њиховој свести непрекидно репродукују постојање паралелне реалности друштва. Отуда, једина могућност за обе групе да успоставе однос према таквој друштвеној реалности, а у настојању да ту реалност појме као целину, остаје резервисана за оне менталне активности које нису непосредно упућене на реалност. На тај начин снови постају испреплетани са реалношћу По томе како друштво у Србији данас има свој однос према реалности, стиче се утисак као да цела Србија полако тоне у све дубљи сан.
На једној страни полаитета стоји одабрано друштво, које сматра да пут у будућност почиње из садашњости. Њихово доминантно осећање јесте осећање општег задовољства, произашло из сопственог постигнућа. То је било могуће једино уживањем нарочитог друштвеног положаја у комбинацији са пуном слободом приватне иницијативе, уз помоћ које свакодневно пробијају по који од оквира реалног света. Ово друштво више верује у вечност Новог Светског Поретка и у нео-либералну економску доктрину, него само себи. Из тог разлога за њих прошлост не само да није битна, она чак и не постоји. Приватно, окренути су искључиво према свом свету и тако све више издвојени од остатка друштва. Јавно показују отуђеност и презир према културној традицији, тако да не желе да виде себе виде оним што јесу, него прибегавају идентификацији са универзалним идентитетом, или чак са страним ентитетом. У својим илузијама они виде Србију како иде у корак са развијеним светом, заборављајући при томе очигледну чињеницу да тај свет, за разлику од Србије, већ неколико деценија бележи непрекидни напредак. Управо зато њихова свест о реалности све више наликује сну. Њихова свест у ствари је само илузија, у којој њихова реалност наликује испуњеним сновима.
Друга страна претеже бројно. 3а њих пут у будућност води кроз настављање традиције, садржане у националном историјском искуству и културној баштини. Они никако не могу, као они први, да превиде чињеницу да је Србија недавно прошла кроз материјално и морално разарање. Разлог овоме је сасвим једноставан и очигледан, управо они су били ти директно изложени том страдању и директно погођени његовим последицама. Отуда њихов простор приватне иницијативе остаје врло ограничен. Отуда њихово инсистирање на јачању државних институција пошто у њима виде наду у сигурно јемство опоравку државе и друштва. Из споменутих разлога у њиховој реалности напросто ври од противречности произашлих из личне спутаности и јавно прокламованих слобода. Њиховим осећањима доминира страх. Почевши од ускраћености права на рад, политичке опредељености која је под сумњом, културне идентификације која је под зазором, кретањем у близини друштвене маргине, па све до случајева у којима је ограничено право слободног кретања, а тиме и само осећање слободе, они живе у реалности која тражи излаз. Услед свог друштвеног положаја, они се осећају пистиснути из света реалности. Отуда, код њих све чешће претеже осећање да су странци у сопственој држави. 3а њих остају простори снова да у њима трагају за неподељеном реалношћу. То су разлози из којих њихова свест о реалности остаје делимична јер имају искуство њихове посебне животне реалности. Кретањем кроз снове у настојању за достизањем целине реалности, производи такво стање свести које даје илузију о реалности.
Да би друштво као целина постало ослобођено од парализе стања сна, која блокира његове снаге потребне за извођење промене и остварење напретка, неопходно је да српска држава што пре приступи системским реформама. Само њиховим доследним спровођењем биће испуњени предуслови да Србија поврати свој углед у свету, да обазбеди и заштити свој државни интегритет, да већ једном истински поведе бригу о деловима српског народа, који су после грађанског рата из деведесетих година прошлог века остали да живе у другим државама, или су у расејању, да истовремено народ као целина поврати изгубљено достојанство и сачува национални идентитет, а да целокупно друштво очува своје културно биће кроз поштовање и неговање културне традиције. Стварном обновом државе и друштвеним препородом могућа је изградња модерне, јаке, правне и праведне државе Србије. Само на тај начин у држави могу да буду очувани политичко и национално јединство, изграђена чврста економска основа друштва и формирана снажна и јединствена колективна свест, што све заједно обезбеђује заштиту државних интереса и права свих њених држављана.
На жалост, прави тренутак за почетак овог процеса обнове је већ прошао. Свако даље одлагање, повећава његову цену. Ту цену већ плаћа данашња генерација али , од ње неће да остну поштеђене ни оне које долазе. 3адатак да започну реформе пре свега имају оне политичке снаге које су данас на власти. Међутим, оне нису једини носиоца тих промена. То постаје задатак сваког члана друштва. Одговорност за пропуштену прилику пред будућим генерацијама, имаће целокупно данашње српско друштво, али они први понеће највећу.
Изградња модерне и снажне државе треба да буде обезбеђена пре свега изменама у уставном законодавству и системским законима. То онда ствара услове за спровоћење реформи у сферама политичког система и државне управе, економије и здравствене заштите, социјалне заштите и образовања.
Споменуте друштвене реформе најпре треба да укину постојање двојне извршне власти у земљи, испољене у институцијама председника владе и председника републике. Потом, да доведу до успостављања финог баланса између јавног и приватног сектора путем уравнотежења процеса приватизације и национализације. Даље, обезбеђење социјалне сигурности угрожених слојева друштва и пораст животног стандарда становништва у целини. На крају, подизањем општег нивоа образовања биће отворен неопходни предуслов за развој и напредак друштва. Са остварењем духовног препорода, који иде кроз сфере друштвених реформи, биће испуњен услов за културну еманципацију целог српског друштва
Пре свега, потребан је избор стратешког партнера. Данас је нарочито тешко да такав избор буде направљен јер је Србија до недавно против себе имала готово целокупну међународну заједницу. Свакако тај избор није добар уколико постоји наклон према онима који су недавно извршили агресију на Србију и починили злочин над недужним становништвом. То пре свега може да буде онај ко је духовно близак српском народу, ко је у стању да разуме његову културну традицију и ко је кроз историју показао пријатељство према српској држави и њеним народима.
Реформе у сферама политике и управе, треба да успоставе такве механизме функционисања државе, који омогућују нормалан и несметан рад политичког и економског система. 3адњи је тренутак да буде сасвим озбиљно разматрана могућност за расписивање општенародног референдума. То је најбољи начин за решавање спорног питања места институције монарха у држави, као и пут враћања, у прошлости насилно одузетих права и надлежности краљевског дома. Ово је посебно важно за Србију јер управо њен краљ историјски има пресудно место у српској држави, њеној историји и традицији. Успостављање парламентарне монархије даје политичком животу Србије далеко веће могућности за бржи повратак земље у међународну заједницу и за успостављање истинске демократске власти у земљи, као и за заснивање друштвеног живота на демократским принципима слободе у политици, економији и друштвемом животу.
Реформе страначког система су следећи корак.. Укидањем малих странака, велике добијају простор за свој израз, пошто само оне могу да артикулишу државни и национални интерес, располажући са стварном политичком моћи. У противном, велики број странака једино служи да у изборним радњама код гласача створи конфузију и да на крају доведе до образовања непринципијелних коалиција, чија је крајња последица одржавање слабе, нестабилне држа ве. Посебно треба да буде подвучено, да свако даље формирање нових странака, настало из било којих политичких мотива, води искључиво даљем продубљавању националног нејединства, и тако опет у крајњој линији слабљењу државе.
Када је реч о реформама макро и микро економског система, оне пре свега имају задатак да разреше противречности настале у судару између друштвених снага, које са једне стране подстичу процесе `првобитне акумулације капитала` и наметања чистог `неолиберализма`, које путем немилосрдног насртаја на бивше друштвено власништво и сваки облик државне економије, за себе граде привилеговану политичку и друштвену позицију, а са друге стране оних снага које покушавају заштите природне ресурсе и јавну својину, да хармонизују принципе слободног тржишта и неопходности постојања државне регулативе, која једино у стању да заштити посебни положај и интересе економије у Србији, с обзиром на стање њене инфраструктуре, питања власништва над имовином, структуре и капацитета привредних објеката, проистеклих из периода социјалистичке економије, занемаривања и разарања до којих је дошло у задњих двадесет година. Споменута законска регулатива у политици, кроз уставне реформе, а у привреди кроз системске законе, треба да спречи појаву да трговци и финансијски шпекуланти диктирају макроекономску политику земље и државни интерес. Уједно, на тај начин долази до отклањања опасности по економију земље, која наступа услед интензивног развоја финансијсог сектора и услужних делатности, које воде привреду земље у положај зависног потрошача страних роба и услуга, што са своје стране директно утиче на политички живот у земљи, повећавајући њену нестабилност. 3ато, у део законске економске регулативе улази подстицање индустријске производње, пре свега грана машинске и прерађивачке индустрије, пољопривреде, прехрамбене индустрије и туризма, насупрот давања подстицаја финансијском сектору и трговини.
Реформама у области социјалне политике, не само да треба повести рачуна о томе како се распоређује државни буџет и води политика запошљавања, него пре свега треба да буду решена горућа демографска питања српског друштва. То пре свега значи да буду створени услови за заустављање негативног кретања стопе прираштаја становништва а да истовремено буду створени услови за повећање стопе прираштаја становништва. Бригом о јавној здравственој заштити и одржавањем објеката и институција за социјално збрињавање угрожених, многа негативна кретања у сферама демографије, али и друштвеног живота у целини могу да буду контролисани, чиме су онда обезбеђени услови за нормално функционисање државе и друштва. Спровођењем ових мера, пре свега биолошко биће народа бива заштићено и очувано. То је основна претпоставка изградње снажне и стабилне државе и равномерног економског развоја земље. Истовремено, спровоћење ових мера води повећању сигурности социјално угрожених категорија становништва, што на крају води очувању јавног реда и социјалног мира у земљи.
Једна од можда најважнијих сфера обнове, јесте духовна сфера друштва. Остварењем духовне обнове друштва треба да буду створени услови за изградњу сасвим новог погледа на свет. Из новог погледа на свет, саображеног духу и традицији српске народне културе, произлази нови квалитет свести, која своју инспирацију пре свега црпе из националне историје, културне баштине и етнолошког наслеђа, из народног фолклора, језика и ћириличног писнма. Говорећи о духовној обнови, пре свега на уму треба да стоји философија Светосавља, која води аутентичном народном просвећивању кроз образовање и васпитање пре свега младих, али истовремено и духовном освежењу народа уопште, који је кроз своју недавну историју често бивао заведен наметањем страних погледа на свет и модела понашања. Усвајањем Светосавља као једне философије живота, која је утемељена на етици херојског подвига светог Цара Лазара и косовских мученика, у којој су вера у Бога, љубав према истини и пожртвованост према слободи, основни вредносни принципи, долази до заснивања делотворног погледа на живот, државу, на моралне вредности и особине личности, који сви заједно постају стубови носачи карактера појединца и колективне свести народа. 3ато у моралном васпитању младих споменуте категорије вере, љубави и наде морају да имају централно место. Још и више, огледањем у Светосављу, српске државотворне идеје, настојања за очувањем самосталности Српске Православне Цркве и етике свих српских стардалника за слободу и част народа, духовна снага народа биће подигнута у стање способно да очува изнад свега своје државне интересе, заштити своје биолошко биће и створи услове да живот сваког становника државе Србије буде пун благостања. Успостављањем пуне свести о српској државности и основним принципима духовног и културог живота српског народа, биће створен такав поглед на свет који у основи носи здраву националну свест. Тек онда кад Светосавље постане израз погледа на живот српског друштва као целине, створени су неопходни услови за изградњу снажног националног идентитета. Управо постојање таквог националног идентитета значи задобијање позиције која је неопходна претпоставка развоја сваке модерне, стабилне државе. Управо зато нема разлога да у Србији постоји различит поглед на место и улогу националног питања у изградњи модерне, стабилне и јаке државе.
И док су вера и морал, једном речју просвећивање народа, основе његове духовне снаге, дотле је знање покретачка снага развоја сваког друштва, а понајвише модерног. Друштво тек може озбиљно да рачуна на свој развој само онда ако професионалци и експерти имају своја места у државним службама, привредној структури, на водећим положајима у странакама, у просветним делатностима, у култури и спорту.. Свако модерно друштво, пре свега одликује његова отвореност према новом, спремност за прихватање промена и толеранција према различитости. Повећањем просечног нивоа образовања становништва, постаје незаменљиво средство за остварење ових циљева а тиме и за изградњу новог друштва у Србији. Један од начина обезбеђивања услова за развој модерног друштва јесте свакако развијен школски систем кроз обавезно бесплатно јавно школовање. До реформи у сфери васпитања и образовања може да доће кроз потпуну реформу просветног система, осавремењавањем школских планова и програма, који почивају на јединственим моралним принципима од којих је свакако Светосавље једно од најважнијих.
Проблем усклађивања историјског наслеђа и захтева савременог тренутка, јесте вештачка дилема, која почива на погрешној премиси о међусобној искључивости традиције и модернизма. Неопходност друштвеног развоја и његове модернизације намеће само једно стварно питање а то је, како да традиција буде очувана а да истовремено буде одржан корак са новим временом? Изградњом модерне и јаке државе, на основама њене културне баштине, целокупног историјског искуства, уз снажну економију и национални идентитет, као претпоставкама за приступање међународној заједници, понуђен је један од могућих одговора. У условима постојања јаке и модерне државе, остајће све мање простора за подвајање сфера приватног и јавног живота појединаца и друштвених група. Уједно, све више тако престаје потреба за стварањем вештачког стања реалности, или пак за бекством из те реалности. Што је најважније, за Србију је то најсигурнији начин да избегне судбину да постајне још једна у низу банана држава.
