Novo vreme stari izazovi
Укидање Новограчаничке Епархије и присаједињење њених црквено-школских општина Канадској, односно Северноамеричкој Епархији je исхитренa одлукa.
Александар Димитријевић | Популарна латинска изрека ` Repetitio est mater studiorum` код нас, је по свему судећи, дословно схваћена, али мање као метода уења а више као принцип живота. Па чак и ако је тако опет, та изрека у многим примерима тешко држи воду, с обзиром на крајње резултате, поновљене изазове и ситуације, које све једнако спутавају бржи напредак. Наиме, честа суочавања са истим или сличним изазовима, тешкоће тиме настале, доводе у питање читаву поставку. То ствара закључак да нам ипак више «лежи» она наша народна која каже: « искуство је најскупља школа, али … неће ни у коју другу него баш у ту! ».
Поново смо сами себе обрукали. Поново је највише управно црквено тело опонашало државу. Поново део црквених достојанственика је пропустио прилику да ослушне било верног народа пре доношења одлуке. Тако је одлука наметнута у виду декрета, довела у питање принцип саборности наше цркве. Уместо тога, врховно црквено административно тело демонстрирало је своју институционалну моћ. Епилог: који је уследио донео је штету цркви и срамоту верницима.
Догодило се тако да је поново отказана послушност.једном врховном ауторитету. На показано је да дипломатија није јача страна наших управљача, са обе стране, код неких црквених достојанственика, али и међу појединцима из управе црквено-школске општине. Резултат овог недостатка је забрана служења верских обреда у цркви, закључавање цркви од народа и ускраћивање верских потреба том народу. Као да је изгубљена из вида чињеница да не може да буде цркве без народа а као ни да нарможе да испуњава своја религиозна осећања и потребе изван своје цркве.
Нек и у том догађају виде покушај коначног обрачуна Српске Православне Цркве са расколницима, а за друге, ту је реч само о административном преуређењу постојећих епархија СПЦ.. Конкретно, реч јео укидању Новограчаничке Епархије и присаједињење њених црквено-школских општина Канадској, односно Северноамеричкој Епархији. Штета која је причињена том исхитреном одлуком, а потом скрнављењем олтара цркве Св.Аранђела Михаила у Торонту, тајним изношењем реликвија из олтара је велика и недопустива. Током покушаја превазилажења раскола последњих година, парохијани су упорно остајали при инсистирању да имовина, па тако и црквени храм, остану у њиховом власништву. При томе није било понуђене алтернативе том осетљивом питању, за случај да сопр запне. СПЦ је са своје стране такође упорно остајала на инсистирању да је не занима ништа друго него управо та имовина, која треба по црквеном уставу да припада искључиво СПЦ. Тако је и Црква остала кратка у понуди алтернативе за случај да решавање спора доспе у ћорсокак. На крају, обе стране су испољиле претерану дозу доследности. И док су парохијани остали упорно при своме инсистирању, дотле је црква отишла корак даље и окренула главу од своје националне емиграције, која је у задњих седамдесетак година и без тога изложена великом страдању. Последице које произлазе из свега овога не само да забрињавају и жалосте вернике и појединце у црквеној јерархији, него изазивају пажњу и огорчење шире јавности у отаџбини и у расејању. Штета од најновијег расплета је, у ствари, много већа од оне настале непосредно из одлуке о реорганизацији епархија а потом и укидања богослужења у цркви Св. Аранђела Михаила. Срби су наиме, показали још једном, и то на националном нивоу, да и даље нису у стању да конструктивно и креативно реше изазов којег су, овога пута, сами себи поставили. Тиме је свакако умањена њихова прилика за сврставање међу духовно зреле нације.
Догодило се тако да, уместо да кренемо даље и разрешимо дуго тињајући проблем «раскола» у оквиру СПЦ, долази до отварања новог проблема, односно до продубљивања тог неспоразума. Тако смо, после дугог рада и напора око једног проблема, са отвореним новим поново доспели на почетак!
Поступци који су уследили после одлуке о укидању Новограчаничке Епархије, испољавају само лоше особине менталитета, а то су тврдоглавост, прека нарав и инат. Пошто је таквим развојем ситуације превладан разум, резултат не може да буде ништа друго него штета и срамота.
У читавој тој ствари, најзанимљивија је појава коинциденције. Од како су држава и народни дух ослобођени тираније партијског једноумља, од како је прокламована повраћена демократија за народ, а друштвени живот организован по западно- европском моделу, народ у Србији и вернике у расејању, потресају све чешћи удари неочекиваних догађаја, нарочито за време и после, сваког од заседања Архијерерјког Сабора Српске Православне Цркве, чему посебно доприносе средства јавног информисања са свих старна. Са демократизацијом друштва, са опредељењем за европску орјентацију, за коју се још тачно не зна шта у ствари значи, дошло је до појаве нових облика понашања у јавном и приватном животу, али и до неуобичајених догађања у оквиру Српске Православне Цркве. Најпре имамо покушај пензионисања Патријарха. 3атим, покушаји увођења новотарија у литургијско служење, па онда демонстрација непослушности од стране појединих владика, све до отвореног нејединства у црквеном врху, а све то заједнно исцрпно пропраћено са медијским присуством, које на све начине покушава да уђе у живот цркве и да њен рад учини јавним, као да је реч о једном државном сегменту а не о цркви која живи аутохтоним животом и одвојена од директног мешања у државне политичке послове..
Слична коинциденција догодила се у Србији и после Другог светског рата у догађајима из 1963. године, када је Патријарх Герман био приморан да донесе одлуку и рашчини Владику Слободне Српске Православне Цркве господина Дионисија, а све то не због кршења црквених канона него под притиском тадашњег државног врха, дакле под упливом политичких снага државе у верска питања. Постоји бојазан да је и данас реч о нечем врло сличном али изведеном према принципима демагогије демократскх парола.
После сличности између ових догађаја, остаје дилема: да ли је СПЦ слободна и независна у доношењу одлука из делокруга њених надлежности, или је у суштини, нејака и немоћна пред притисцима који долазе од стране државе? Можда је ту реч о начем сасвим другом, а то је повођењу цркве за променама у друштву, при чему црквена јерархија показује склоност ка опонашању државних органа чиме је међу њима успостављен однос уступака и услуга.
Говорећи о изазовима који трају и са којима је Православље на нашим просторима суочено кроз своју дугу историју, сви они могу да буду сведени на два основна. Један је, питање слободе и самосталности цркве, а други, питање чистоте вере коју исповедамо и коју примамо.
У деловању свештених лица и у понашању верника, тежња ка истини и њено разлучивање од заблуде, постаје питање живота. Живећи истину бранимо живот од саблазни у коју чине пред Богом јеретици. Истина за Српску Православну Цркву није само вера у Богочовека, Исуса Христа, није само остајање на светој традицији Светосавља, она је и истовремено и очување њене аутокефалности. Без њене слободе и независности, вера и традиције не могу да буду очуване. Изгуби ли црква своју слободу, доведен је у питање опстанка и цркве и народа. Једини начин да очува своју слободу наша црква и њено свештенство морају да остану доследни, истрајавајући на, од почетка па довека, заданом апостолском путу.
Сада може да буде постављено и следеће питање: ко је тај позван да остварује свето предање о чистоти Православне вере? Да ли је то црквена јерархија или је то верни народ. Наша црквена саборност даје прави одговор, само заједно црква са својим верницима може да подари пут који води ка једној и јединој истини и претвори пролазно у ванвременско. 3ато постоје, више од других, ревносни међу јерејима. 3ато, постоје равнитељи међу верницима. И једни и други су ту само зато да укажу и покажу, када они који су изабрани да предводе свој народ и управљају црквом, суочени са изазовима, посустају на путу истине.
Да би Српска Православна Црква и њен верни народ били у стању да одоле искушењима јереси које непрестано покушавају да уђу у дух и ткиво Православне вере, пре свега црква мора да буде јединствена. Јединственост значи оданост и служење истини и онима који су изабрани да је представе. До стања јединства црква долази само онда ако је вођена духом њених утемељивача, Симеона Мироточивог и Светог Саве, а никако склоношћу иновацијама које долазе из света неверника. Под окриљем својих светих отаца, Српска Православна Црква остварује саборност без које нема чинствујуће молитве и богоугодног деловања. Живећи у духу предања светих апостола, по узору на животе светих отаца, а све то дато у канонима и потврђено на Васељенским Саборима, Српска Православна Црква може да оствари своје јединство а верни народ да живи угодно и по божјој вољи. Српски народ то не може да буде изван своје Српске Православне Цркве, нити црква може да живи без свог народа у њој.
Они који су изабрани да предводе свој народ и управљају црквом, то не могу да чине ако својим поступцима иду против црквених канона. Исто тако, само уколико црквени устав остаје у духу канона, ваљана је основа управљања црквом. На крају онда престаје потребе да Српска Православна Црква, приликом управљања буде поведена за државом, а још мање да то чини по угледу на јеретике. Разлог томе јесте једноставан, Апостолска црква, као и Православна вера, нису од материјалног, већ од духовног света, тако да у њима треба да владају сами божански закони.
Пропуштање, било из немара или из незнања, учења на грешкама прошлости, одгађа решавање горућих питања, тиме увећава материјални и духовни губитак и тако продужава страдање. 3а један народ то значи такође његову колективну малолетност и задржавање у обданишту историје. Конкретно када је Православна вера у питању, учестало спотицање на истим изазовима, какви су питање унутрашњег раздора или неуспех у отпору јересима, може да доведе цркву и српски народ до губитка своје слободе исвоје вере, односно да доведе у питање и само постојање народа као таквог.
