Zaludan posao
ПРИЛОГ ЗА СКИЦУ ЈЕДНЕ ПОЛИТИЧКЕ БИОГРАФИЈЕ
Александар Димитријевић | Када код појединаца, пред којима стоји историјска перспектива, изостане визионарска димензија духа, настаје склоност према опонашању. Подсећамо, парафразирајући аутора једне од теорија о развоју друштву, који у задње време код нас није више у моди, па стога његово име слободно може да буде изостављено, у свом делу «18. бример Луја Бонапарте», примећује да се догађаји у историји обично појављују два пута, први пут као трагедија а други пут као фарса. Следећа два примера то потврђују, појава Наполеона I, а затим Наполеона III, а потом и појава фашизма, односно национал-социјализма. Али, за оне који имају слаб стомак на саму примисао о споменутом аутору, подсећамо на опаску мудрог Хераклита, који још у далека античка времена антиципира основни постулат историјског процеса, откривајући нам данас тако очигледну истину да је немогуће загазити два пута у исту воду потока. И поред историјских очигледности, појединци са политичким аспирацијама изгледа да то не виде, или једноставно избегавају да прихвате.
Често, посматрајући поступке неких од протагониста политичког живота у Србији, стиче се утисак као да су, за време док су били у школи, често спавали на часовима. Касније, ваљда по навици, у неким другим приликама, ти исти показују готово природну способност, која стоји на самој граници надарености, да преспавају смутна времена. Оног тренутка када престане дување опасних ветрова, чили и орни, својим наступон на друштвеној сцени попуњавају упражњен простор, али и надаље неупадљиви.
Након месеци једноличних, протоколарних, активности државног врха Србије, у сред лета, дошло је до неочекиване ерупције сентименталности. По завршетку готово анонимног политичког скупа у Каиру, Председник Републике је на конференцији за штампу обелоданио личну намеру да оживи одавно упокојени Покрет Несврстаних, а све под изговором обележавања педесет година од оснивања тога покрета. Сама та идеја не би била толико интересантна да није у својој суштини неспојива са безкомпромисном оданошћу Председника савременим токовима глобализације, а изнад свега неспојива са безрезервном оданошћу «европском опредељењу» свих представника данашње власти Србије. Управо зато, иницијатива Председника оставила је целокупну домаћу јавност и политичке анакитичаре потпуно затеченим. У моменту, било је тешко утврдити да ли је у питању заокрет у председниковом политичком ставу или је ипак само реч о вештој игри међународних политичких стратега, према којима је наш Председник одувек био благонаклон. Свеједно, иницијатива са Покретом Несврстаних идеално се уклапа у, сада већ исполирани начин председниковог политичког маркетинга, којим доминира такав говор који једни од њега воле да чују, а истовремено ради само оно што неки други од њега очекују. Како било да било,.тек после дужег застоја и апатије на плану спољне политике Србије, наступио је неочекивани моменат полета.
У светлу намере Председника да у Србији угости јубиларни самит Несврстаних, који је широм света пре педесет година прославио Другу Југославију, намећу се два основна питања. Прво, чему треба да послужи окупљање лидера једног броја држава у Београду, а друго, којим политичким снагама, односно, којој политичкој идеји тај скуп треба заиста да послужи? Одговора свакако може да буде више. Неки од њих намећу се готово сами од себе.
Покушај обнављања, односно одржавања Покрета, који је у међународном односу снага давно изгубио своју политичку функцију, понајпре остаје неразуман подухват, идући чак до граница неозбиљне политичке идеје. Наравно само уколико није реч о томе да тај скуп треба да послужи као маска за неки други циљ његовог одржавања, који за Србију ионако није важан. У противном, остајући само код намере за обележавањем датума у развоју међународних политичких односа, обележавање јубилеја Покрета Несврстаних, данас у Србији постаје лична авантура, на маргинама политичке реалности, чију цену треба да плати посрнула привреда Србије.
Друга претпоставка је да иза свега стоји само појединачна амбиција о величини, према којој су појединци из српске нације, кроз националну историју показивали склоност у више наврата. Ових дана поново, за њено практиковање на међународном политичком простору, узаврелом од нове конфигурације светских сила, настављању рата против тероризма и оптерећеном бременом светске економске кризе, указана је згодна прилика враћањем Покрету Несврстаних. У том случају, после свих историјских шамара које је Србија до сада примила у сличним ситуацијама разбукталих аспирација према величини, можемо да закључимо да је опет реч само о још једном неодговорном покушају политичара који је запао у дубоку заблуду да одигра значајну историјску улогу.
На крају, данас више не постоје земље Трећег света, него је ту Група седам развијених нација, са Русијом која настоји да им се придружи. 3атим, других тринаест држава, са економијама у пуном замаху, који не скривају намеру да ускоро уђу у клуб седам ексклузивних. Поред ових држава стоје земље које чине неразвијени део света, које на међународној политичкој сцени играју само епизодне улоге и служе као позадина политичким играма великих. Да ли то онда значи да Несврстани не желе да приступе развијеним државама, него остају по страни од савремених стремљења?! Отуда, није јасно кога то друштво «несврстаних» треба данас да окупи, а још више, који су његови политички и економски циљеви, с обзиром на тренутни пуни замах глобализације и потпуну доминацију економске идеје слободног светског тржишта, која ужива покровитељство политичких снага Новог Светског Поретка, предвођеног најразличитијим неформалним групама.
На друго, претпостављено питање, могући одговор је далеко тежи за наслућивање. Уколико је реч о председниковом личном политичком маркетингу, морамо да кажемо да таква идеја није продуктивна, из једног простог разлога што је Покрет Несврстаних застарела политичка појава, па неко ко и даље заступа исту, путује заједно са њом на историјски отпад. У колоплету противречности и конфузије, који сежу којих двадесетак година уназад, у којима је улазак пацера на утакмицу дербија дефинитивно запечатио исход сусрета, стоји и једна помало тужна чињеница. Управо је Покрет Несврстаних, на скупу у Џакарти, одржаном у лето 1991. године, придружевши се громогласном хору разбијача тадашње државе данашњег Председника, осудио ту исту државу свог суоснивача и тако само запечатио њену историјску судбину. На тај начин нејасна слика о томе чему данас окупљање Покрета у Србији треба да послужи, остаје још мање схватљива.
Истина, у настојању 3апада да, после свих специјалних, политичких и војних акција непосредно пре и после 11. септембра 2001. године, напокон постигне измирење са државама исламског света, могуће је да поновно окупљање Покрета Несврстаних, постаје сасвим згодан медиј за обустављање непријатељттава између света Хришћана и света Муслимана. Једино није јасно где је у свему томе место Србије, уколико наравно, опет нису у предтексту Косово и Метохија са Санџаком.
На самом крају, у круг чисте шпекулације долази претпоставка, да идеја поновног окупљања шефова држаљва и земаља Покрета Несврстаних, који пошто више не фигурира као реални политички ентитети, остаје јединствена прилика за обележавање једног од датума из светске историје и за одавање куртоазне захвалности оснивачима тога покрета. То, у крајњој линији може да значи и одавање личне захвалности Председника Јосипу Брозу, који је својевремено поштедио породицу Тадића од суровог прогона, којеме су биле истовремено изложене неке друге личности из тадашњег политичког врха земље, након њиховог политичког разлаза са комунистичком идеологијом и личностима у тадачњој власти, које су стајале на државном врху. Тако би идеја поновног окупљања несврстаних могла да пружи изузетну прилику да се на адекватан, помало неупадљив начин, данас прометнута демократска власт одужи истим онима са којим су њихови очеви делили иста идеолошка уверења и учествовали у апарату комунистичке власти. На личном плану, изгледа да ништа није случајно. Током галаматијаса насталог у распаду Друге Југославије, Председник је брао ловорике професорске каријере, истовремено припремајући се на Академији за позориште, филм, радио и телевизију за своју следећу авантуру политичара од позива. Са скупом Несврстаних у перспективи, то је изузетна прилика за поравнавање рачуна.
У мало реалнијем приступу идеји обележавања јубилеја Покрета Несврстаних, могуће је претпоставити да је само реч о сентименталним осећањима, која су подстакнута гледањем у прошлост. Тада, уколико је само реч о потреби обележавања прошлог догађаја, опет треба оценити његов значај у савременом тренутку глобалног света или једног одређеног гео-политичког простора. Уколико ту постоји позитивно поткрепљење у новом времену, тек онда има разлога за прослављање једног историјског догађаја. Бојимо се да у појави Покрета Несврстаних из перспективе данашњег стања у свету, не постоји ни континуитет идеје нити одређена постигнућа која заслужују пажњу прослављања. .Као и сентиментализам, који увак има посла само са оним што је већ било и прошло, тако и подстицање сентиментализма кроз некритично слављење нечега само зато што је део прошлости, постаје бескорисно. Неговање сентименталних осећања према прошлости прераста у опсесију која омета реалност и ствара озбиљну препреку перспективи будућности.Управо из тога разлога, код сваког окретања према прошлости увек је важно поседовање јасног става према догађајима из прошлости, као и свести о сврховитости таквих догађаја кроз пројекте њиховог каснијег обележавања.
Свакако, остајући код уверења да могући прави разлози иницијативе обележавања годишњице Покрета Несврстаних, у овом тренутку не траже пажњу јавности, ипак остаје право те исте јавности да се бави са оним што је за њу очигледно и актуелно. Дакле, ако је у питању само обележавање једног догађаја, његова историјска превазиђеност то не заслужује, јер се ту пре свега и изнад свега ради о расипању новца пореских обвезника Србије у ситуацији када она има много значајнија питања са којима треба да буде суочена тако да идеја Несврстаних са њима никако не може да буде синхронизована. Ако је пак реч о прављењу инвентара прошлости, онда имамо посла са лошим прорачуном, са политичком акцијом која тешко да прибавља политички кредит, како у непосредном географском окружењу, тако ни у међународним гео-стратешког димензијама.
Будући да покушај јубиларног окупљања Несврстаних не може да послужи ни као савремена политичка стратегија државног руководства, ни као политички маркетинг Србије, онда у ствари он остаје само један приватан подухват, који као такав постаје узалудан посао, јер расипа време и новац, који су у овом тренутку далеко потребнији Србији за друге, далеко важније пројекте, какав је на пример економски опоравак земље или очување државног интегритета.
