Smrt kao cena lažnog života
Zašto biznismeni i radnici dižu ruku na sebe? U Srbiji se ubila 72 biznismena i stotinak radnika. Njihova samoubistva su najmračnija strana tranzicije jer se dinamične društvene i ekonomske promene, nažalost, često plaćaju ljudskim životima.
Marko Lopušina | Prema podacima Unije poslodavaca Srbije, od 2004. godine do sada, život su sebi oduzela 72 preduzetnika. Na sebe su, uglavnom, dizali ruku ugostitelji, građevinari, mali trgovci i zanatlije. Dragoljub Rajić, portparol Unije poslodavaca Srbije, kaže da je ova crna serija počela pre nekoliko godina zbog dugova i propasti firmi. Prvi put je uočena septembra 2005. godine u Gornjem Milanovcu, kada je jedan od prvih privrednika u ovom gradu Milutin Tešović sebi oduzeo život tako što je prerezao vene. Nakon toga, u roku od samo nekoliko meseci, desila su se još tri samoubistva malih privrednika na području Gornjeg Milanovca i Čačka.
– Smatra se da su najčešći motivi samoubistava kod preduzetnika nemogućnost da se vrate nagomilani dugovi i porodica sačuva od siromaštva. Poslodavci koji propadnu najčešće moraju da založe stan ili kuću u kojoj žive. U svim slučajevima preduzetnici su imali dugove. Pre nego što su se odlučili na ovaj očajnički korak, često su zbog stresa mentalno i somatski obolevali – kaže Dragoljub Rajić, i dodaje da je najveći broj samoubistava zabeležen u Vojvodini.
Teško je govoriti o direktnoj povezanosti svetske ekonomske krize sa samoubistvima preduzetnika. Međutim, indikativan može biti podatak da je od janura 2009. do danas život sebi oduzelo čak sedam građevinskih preduzimača. Poslednji u nesrećnom nizu je Zoran Francišković, vlasnik firme koja je, tokom nekoliko poslednjih godina, izgradila najznačajnije i najskuplje objekte u Subotici.
Među suicidnim osobama, pored poslovnih ljudi i gazda, bilo je dosta i radnika, koji su presudili sebi jer su osećali veliku muku zbog problema na poslu. Kada je proletos u Vitanovačkoj ulici 5, u Beogradu, jedna žena skočila sa petog sprata i poginula na licu mesta, njene komšije su tvrdile da je bila profesorka na nekom od beogradskih fakulteta. I da se ubila jer je dobila otkaz.
Luka Grabovčić (43) iz sela Miokovac kod Čačka, kopač u Magnohromovom rudniku Brezak, obesio se lane, jer 14 meseci nije primio platu. Fabrički krug ovog preduzeća bio je oblepljen umrlicama. Ne samo njegovim.
- Samoubistva radnika su najmračnija strana tranzicije jer se dinamične društvene i ekonomske promene, nažalost, često plaćaju ljudskim životima. Zato svaka država mora da se pripremi za veći procenat samoubistava radnika – poručio je još pre deset godina psihijatar dr Volfgang Ruc, bivši načelnik sektora za mentalno zdravlje u Svetskoj zdravstvenoj organizaciji.
Mnogi nisu verovali doktoru Rucu sve dok povećan broj samoubistava u svojim zemljama nisu počeli da dovode u vezu sa tranzicijom. U jednom trenutku broj suicida kod radno sposobnih ljudi u Sloveniji skočio je čak za 90 odsto. I dok su Slovenci sa ovom društvenom bolešću uspeli da se izbore, mi nismo.
U Srbiji je, prema podacima Centra za prevenciju kriminaliteta, poslednjih godina, zbog gubitka posla i prihoda bilo 30 slučajeva samoubistava radnika. A prema podacima Zavoda za statistiku oko 1.000 ljudi se u Srbiji godišnje ubije zbog očaja, bede i ličnih problema. U prvih šest meseci ove godine u opštinama Severnobanatskog okruga izvršena su 34 suicida. Čak 15 samoubistava dogodila su se u Kikindi, devet u Kanjiži i šest u Senti. Tri suicida zabeležena su u Adi, a jedan u Čoki. Devetnaest ljudi koje su sebi oduzele život bile su mađarske, a petnaest srpske nacionalnosti. U oproštajnim pismima uglavnom su kao razlog da sebi oduzmu život naveli da su bili teško bolesni i usamljeni i jer “kao nezaposleni radnici nisu videli izlaz iz situacije u kojoj se nalaze”.
- Samoubistva radno sposobnih ljudi je nepodnošljiva cena društvenih i političkih promena. Tranzicija je jako bolan proces, u kome se i pojedinci i društvo sučeljavaju s nuždom da menjaju način života, odbace stare sisteme vrednosti i u vrlo kratkom roku prihvate nove. Ljudi, posebno starije i srednje generacije, to doživljavaju kao odbacivanje dela svog života i sopstveni poraz – objašnjava dr Darko Marinković, profesor i teoretičar sindikata.
Srbija zauzima neslavno 12. mesto u Evropi po broju samoubistava. Neke ankete pokazuju da su samoubistvu skloniji ljudi u dobi između 50 i 70 godina, pri čemu među ženama prednjače domaćice i penzionerke, a kod muškaraca penzioneri, radnici, otušteni i nezaposleni, kao i zemljoradnici.
Žarko Trebješanin, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu smatra da se ljudi teško suočavaju sa ekonomskom krizom zbog koje često imaju utisak da su ostavljeni na cedilu i da nikoga ne zanimaju, da nema adekvatnih mera, da se ne reaguje brzo na gubitak posla, na osiromašenje, smanjivanje plata i bede.
- Poznato je da je u Srbiji u porastu broj psihičkih poremećaja izazvanih stresom, koje stručnjaci tumače posledicom događanja kojima je stanovništvo izloženo poslednje dve decenije – ratovi u regionu, hiperinflacija, sankcije, NATO bombardovanje, socijalna tranzicija, finansijska kriza i visoka stopa nezaposlenosti – ističe Trebješanin.
Socilozi, pak tvrde da se radnici ubijaju jer jer su žrtve lažne slike o sebi i sopstvenoj zemlji:
- Svaki radnik koji podigne ruku na sebe zbog posla i stanja u preduzeću živeo je u ubeđenju da ima posao i da radi, iako je zbog raznih propasti faktički nezaposlen. S takvim ubeđenjem, nažalost, danas žive mnogi radnici čije su firme na rubu propasti, jer misle da postoji privreda koja će ih izvući iz krize. To je lažna slika, jer srpska privreda ne postoji. Strah od gubitka posla najveća je fobija 21. veka. Prati je jak osećaj poniženja. Izvor tog straha je osećaj da, u potrošačkom društvu, kad nemaš posao, faktički nemaš ni život. Zato se radnici ubijaju.
Posebno zabrinjava činjenica da je, prema podacima MUP-a Srbije i policijskog sindikata, suicid izvršilo i 15 policajaca.
- Policajci su najviše izloženi stresu, jer se bave odgovornim i opasnim poslovima. Imaju i specijalizovane preglede da bi se stalno proveravalo koliko su otporni na stres, koji izaziva upotreba nasilja i vatrenog oružja. Zbog toga imaju i povećan rizik od gubitka posla i identiteta. Kad policajac ostane bez posla, on to doživljava kao profesionalnu degradaciju i lično ponižavanje. Zato svoju muku prekraćuju suicidom – smatra psiholog Višnja Helajzen, savetnik u Nacionalnoj službi za zapošljavanje.
Po njenom mišljenju, gotovo svaki čovek lični identitet gradi preko profesije. Kad izgubi posao, smatra da gubi i identitet. Potom gubi samopouzdanje, ne zna kako da reši taj problem i upada u depresiju. Sklon je da optuži sebe i da sebi presudi. Verovatno najstravičniji slučaj suicida zabeležen je u Livnici bakra u Boru, kada je 58-godišnji Dušan Nikolić, skočio u indukcionu peć za topljenje metala u kojoj je temperatura oko 1.000 stepeni.
- Tranzicija je period velike neizvesnosti koji proizvodi ogroman stres. Taj stres izaziva velike psihosomatske promene. Neki ljudi postaju depresivni, drugi nasilni, a treći autoagresivni, jer podižu ruku na sebe. Stres se manifestuje kao prolongirani udar i odložena smrt, jer izaziva pad imuniteta, pojavu teških i smrtonosnih bolesti i čak nasilnu smrt drugih. Poznati su, naime, slučajevi ubistava članova uže porodice zbog depresije i očaja izazvanog problemima na poslu – objašnjava dr Višnja Helajzen.
Zvanična statistika kaže da od infarkta i kancera izazvanog jakim stresom umre preko 30.000 ljudi. Samo u Beogradu sahrani se oko 10.000 osoba. Darko Marinković u odloženu smrt zbog surove tranzicije, teškog života i očaja svrstava i smišljeno samoubistvo glađu:
- Poslednjih meseci registrovano je nekoliko slučajeva ljudi koji su se zatvorili u kuće i umrli jer nisu hteli da uzimaju hranu. Bio je to njihov poziv u pomoć zato što su bili zaboravljeni od svih. Smrt od gladi je slika moralnog pada srpskog društva, koje ne brine o starima, i odraz tužne činjenice da je smrt izazvana surovom tranzicijom u Srbiji postala normalna pojava.
Za razliku od Srbije, koja je, tvrde naši sagovornici, potpuno nespremna ušla u tranziciju, Slovenija je već posle prvog talasa samoubistava radnika preduzela mere. Zalečili su posledice tranzicije tako što su utvrdili strategiju svojih promena i razvoja. Postigli su konsenzus oko glavnih društvenih ciljeva. Da za deset godina u|u u EU i u narednoj deceniji, do 2020, budu među deset najuspešnijih članica.
- Mi nemamo strategiju promena i razvoja, pa se i ne borimo protiv surovih posledica tranzicije. U našoj zemlji vlada konfuzija, koju prate politička obećanja i uvek novi izbori. Proces tranzicije pretvoren je u stanje neprestane krize. Imamo korupciju, organizovani kriminal i bedu, negativnu politizaciju svih društvenih slojeva, truli pakt izme|u politike i ekonomije, i imamo na vlasti ljude kojima takvo stanje savršeno odgovara. Zato je danas u Srbiji život jako skup, a glave jeftine, jer siromašni lako i brzo umiru. I zato je Srbija najopasnija za život od svih država u tranziciji – tvrdi dr Darko Marinković.
I dok su Slovenci cenu tranzicije podelili tako da je svaki socijali sloj platio svoj ceh, kod nas su tu cenu platili radnici i gra|ani, dok se oligarhija od takve tranzicije samo još više obogatila.
- Što je najgore, mi smo tek na početku tranzicije, jer srpska oligarhija ne želi promene, ne želi u EU. To bi bio ulazak u novi sistem života, koji ona ne bi mogla da kontroliše. Promene se zato odvijaju jako sporo i s puno problema. Polovina građana ne veruje da će nam u narednih pet godina biti bolje. Kad ljudi ne vide promene, hvata ih beznadje. A gubitak nade kod svakog čoveka direktno ili indirektno vodi u smrt – zaključuje profesor Marinković.
Leka sigurno ima. Psihoterapeutkinja Tijana Mandić kaže da je prevencija najbolji mogući način borbe protiv suicida, jer do samoubistva ne dolazi “preko noći”, već postoje individualni i sistemski indikatori da je neko nemoćan, ljut na ceo svet i na život zbog čega je rešio autodestrukcijom da reši problem.
Prema njenim rečima, i najzdravijima i najsrećnijima i najbogatijima na filozofskom nivou ponekad padne na pamet da se ubiju, ali kada ta razmišljanja dobiju veliku emotivnu snagu i počnu osobu danima da opsedaju (prisilna misao) i kada čovek počne da se priprema za izvrši taj čin, onda je neophodna stručna pomoć da bi se izbegao fatalan ishod.
PODANIČKI MENTALITET
- Naši radnici ne prihvataju naglu promenu radnog mesta, jer većina njih ima podanički mentalitet i smatra da je država “majka“ koja mora da brine o njima tako što će im do kraja života obezbediti isti posao. U svetu svaki radnik promeni najmanje sedam radnih mesta, a kod nas samo dva. Zato je svaka promena posla za našeg radnika ravna katastrofi, koja ugrožava njegov lični integritet, porodicu i izaziva ogroman stres – kaže dr Darko Marinković.
PROPALI SINDIKATI
- Prvi zaštitnici radno sposobnih ljudi trebalo bi da budu naše sindikalne organizacije. MeĐutim, sindikalni pokret u Srbiji je uništen. Prvo racepkan na nekoliko malih sindikata, a potom na pogrešan način uvučen u politiku. I umesto da se bave zaštitom radnika i njihovih porodica, naši sindikati bave se jeftinim politikantstvom. Sindikalni lideri se dodvoravaju političarima i njihovim stranakama. Sindikati su toliko propali da više ne mogu da se brinu ni o sebi, a kamoli o radnicima – tvrdi dr Darko Marinković.
