Нови свет и српствo данас

– Александар Димитријевић –

Збивања на просторима Друге Југославије из деведесетих година двадесетог века, и њихове последице по Србију,  упућују на питања која далеко превазилазе локалне границе и указују на саучеснике, који нису увек били у првом плану.

Када 1941-ве у војном преврaту државни врх Прве Југославије поништава Споразум са Силама Осовине, он прави добар избор. Педесет година касније, српски политички врх, вођен уским интересима, окрећe леђа целом свету. Тако је направљен лош избор. Тим чином политичко руководство показује показује да није разумело светску политичку стварност, што представља знак незрелог политичког мишљења, те je отуда  занемарен опшети интерес. Ко зна, можда тада као и 1389-те, за Србију није ни било избора.

Нејаки, а то важи и кад су државе у питању, да би опстали морају да се приклоне сили. Овај избор није лак јер постоје силе светлости али и силе таме. Оне прве носе живот и слободу, ове друге доносе смрт и ропство. У досадшњој историји  Срби су увек бирали слободу без обзира на цену.

Сагледавање политичких појава у свету током распада Друге Југославије, помаже да њено разбијање добије потребан котекст. Пре свега то су „рушење берлинског зида“, парализа Уједињених Нација и на крају ново теоријско обликовање светске економије и политике. Прва појава изазива нарушавање гео-политичке равнотеже великих сила. Немоћ Организације Уједињених Нација да политички реши унутрашње сукобе, који су прешли државне границе, тако да су занемарена права малих држава попут Руанде и Југославије. Поштовање међународног права, неповредивост државних граница, спречавање њиховог насилног мењања су изостали. На крају у светским оквирима постаје све израженији лик Глобализације, кроз ново дефинисање међународних односа и моделирање економија.

Расплет распада Друге Југославије пре свега актуелизује улогу САД у свету, ставља под лупу „New World Order“ и отвара простор за богату експлоатацију „теорија завере“. Бављење овим питањима постаје предметом рада политичких тела, темом неформалних разговора, повод расправа у академским круговима али и садржај дипломатских докумената, какви су извештаји Конгресу изасланика за Југославију R. Holbrookе или, дипломатска пошта Амбасадора САД у Југославији L. Eagleburger.

Расправе на тему новог светског поретка прати позивање на улогу коју имају неименовани «центри моћи», ред Језуита и Ватикан, али и уплив у свему „слободних зидара“.

Са темом новог светског поретка, то јест новог света, повезана је нетом створена  кованица „крај историје“, коју први употребљава политички троретичар Francis Fukuyama. Њено разматрање, у оквиру догађаја са краја XX века заверђује пажњу. Шта појам „нови светски поредак“ заиста значи и где је у свему томе Србија, то су питања која траже одговоре.

Поједностављено речено, „нови светски поредак“ одражава новонасталу гео-политичку карту света. У свакодневном животу то не значи ништа друго него остваривање замисли о успостављању јединствене заједнице свих људи на Земљи у једној држави. Као и свака заједница до сада, и ова је заснована на односима надмоћи. Што је међутим истакнуто у овој заједници то је њена искључива би-поларност. Овде више није реч о идеолошкој поларизацији, него пре свега о социјалној. Ова је пак изражена кроз поседовање, односно немање политичке моћи и утицаја на свим друштвеним нивоима. Како је сада капитал-однос остао једина важечжћа политичка снага у свету, ова појава је отуда означена као крај историје. Социјална неједнакост модерног доба, собом изједначава револуционарну енергију, која није у стању да иде против центара моћи, него својом снагом прети да поткопа основе целокупне модерне цивилизације. Њен резултат ствара на једној страни оне који имају све, наспрам оних који ништа немају. Ова поларизација у потпуности испуњава стартификацију друштва.

У светлу ових политичких кретања Србија је посматрана кроз призму културних и карактерних особина нрода, без обзира на простор настањености. У том смислу појам српства обухвата скуп културних и карактерних особина, политичко мишљење и начин јавног и приватног понашања, како појединца тако и целине народа. То је стање колективне свести, изажено кроз духовност, у којој је садржан појединачни став према стварности, према материјалном свету као и свету створених ствари и бића. Кроз српство изражено је  историјско искуство српског народа, његов поглед на свет и живот, његова етика и естетика, карактерне особине то јест, усвојене моралне вредности и нормаме, навике и обрасци понашања и на крају свеукупно његово стваралаштво. Прихваћени обичаји, употреба језика и писма, фолклора у виду изражајног средства. То су све оне особине које српски народ разликују од других и одређују његов однос према историји, према појавама и догађајима у свету и животу. Кроз Српство изражена је општа култура српског народа, у којој је православна вера основ духовности његовог бића.  У смислу са својим појавним обликом српство оваплоћује биће Светосавља.

Разматрање положаја српства у новом свету враћа питању „краја историје“, које не може да буде одвојено од питања развоја цивилизације. Постоје различита мерила и образложења развоја уопште па и развоја цивилизације. Исто питање срећемо и у политичким платформама и памфлетима, па чак, на известан начин и у споменутим теоријама завере. Поред Fukuyama темом „новог светског поретка“ баве се између осталих и: Ralph Epperson у књизи New World Order, 1990. Затим, Ash Nazin Ray, The Тhird World in the Age of Globalization, 1999-те. као и Carlo James, у The New World Order: An Economic Global Regime, 1999-те, а такође и David Plotke, Building a Democratic Political Order, 2006-те и Chris Tyson, America’s New World Order: A Global Atlantic for the Age of Aquarius, 2011-те. Сви они откривају политичку, економску и друштвену суштину значења појма «нови светски поредак». На овај или онај начин, они долазе до закључка да су у центру свих политичких збивања данас у свету САД. Њихово настојање, с обзиром на положај војне, технолошке и економске велесиле, из чега произлази политички утицај, увек завршава заштитом превасходно њихових државних интереса. Ови интереси не представљају ништа друго до настојање да капитал-однос буде одржан и територијално проширен у савременом друштву и свету. Са остваривањем овог циља Америка се претвара у државу народа који управља целим светом.

Поред државне администрације САД-а на остварењу тога циља учествују и мултинационалне корпорације са својим стратегијама пословања. Између осталих Standard Oil Company, Chevron, па онда Apple, Microsoft, Google, Amazon и Facebook. Њима уз раме стоје интересне групе, војна индустрија, трустови мозгова и формална удружења попут Council on Foreign Affairs и Trilateral Commission. На истим циљевима раде и појединци попут Rockefeller-а, Rothschild-а или Harold Pratt-а, који ради на формулисању Повеље уједињених нација. Посебно је занимљива улога удружења Council on Foreign Affairs, чији су чланови непосредно учествовали у стварању Организације Уједињених Нација, Marshall-овог Плана, NATO и нацрта NAU (Северно- Америчке Уније). Док су појединци и институције у којима они раде опште познати, циљеви обзнањени а послови легални, њихове праве намере ипак су непознате.

Вредно је овде споменути још Римски клуб. Овај клуб основан је 1968-ме од стране истакнутих, тзв. независних мислилаца, међу којима си били Dame Ellen MacArthur, Ernst von Weizsäker, Johan Rockström. Клуб је 1972-ге издао публикацију под насловом «Границе раста». Ова студија није ништа друго до упутство за  спровођење Глобализације. Пре свега у њој је истакнута потреба новог приступа питањима економије и финансија посебно. Ту је истакнута неопходност да буду раздвајени природно богатство од његовог коришћења. Са овим биће обезбеђен трајни развој светског друштва а истовремено увећање богатства. Из тог разлога Клуб говори у прилог потреби образовања једног тела на светском нивоу, које би имало за циљ бављење питањима од заједничког интереса. Тако редовна годишња окупљања Светског економског форума у Давосу, могу да буду виђена као заузимење утицајних појединаца, окупљених у групу истомишљеника, око питања од светског значаја.

Упркос овим настојањима, или управо ради њих, нека од спорних светских питања, као што је то прерасподела светског блага и расподела хране, без обзира на сав напредак, и даље су присутни у свету. Истовремено, појавњују се и нови проблеми. Пре свега међународни тероризам, ограничавање приватности појединца, загађивање животне средине, климатски поремећаји и критични пораст броја светског становништва.

Међународни политички сукоби и начин њиховог решавања радом институција, корпорација и појединаца, управо стварају плодно тло за појаву спекулација. Једна од ових свакако је учешће Масона у светским политичким токовима.

Књига самопризнатог Масона, свештеника F.H. Johanson, под насловом Masonry, Past, Present and Future, proved by Tradition, History and Revelation, издата у Buffalo 1871-ве говори о четрдесет векова постојања Масона, кроз мистерије прошлости, садашњости и будућности. Johanson истиче да основна снага Масона лежи у њиховој савршеној и непоколебљивој моралној снази, која таква има предодређеност вечног трајања. Књига даље истиче да се свом деловању Масони су ослоњени на Свето писмо. Отуда и закључак да све док траје драма живота човека на Земљи, Масони имају само један циљ а то је да је укину. До тога, по њима, долази на крају времена. Масонство је свуда исто, оно не зна  за границе и промене. Они улазе у сваки аспект живота и постају његова контролишућа снага, у целом свету. Тајност је основа постојања и рада Масона. Члан те организације достиже савршенство личног усавршавања тек кад „његова лева рука не зна шта му ради десна». Оног часа када сваки од чланова Масона у потпуности овладао овом вештином, биће у потпуности испуњена мисија Масона, а то је овладавање светом и укидање времена.

Град Астана у Казахстану данас јавно и несумњиво показује присуство Масона у свету, па као такав може да буде сматран за престоницу Масона. Са јавно истакнутим појмовима и симболима Организације, на објектима, у архитектури простора и дизајну ентеријера државних пословних простора, сунцем и пирамидом, потврђено је присуство, опредељеност и припадност масонству.

Проучавајући масонско удружење Боб Ђурђевић на Internet страници «Истина и Медији», упућује, између осталог на новинара Myron Fagan, који у свом истраживању иде стиже до 1760-те године и извесног Adam Weishaupt, Јеврејина, који пошто је прешао у католичанство, постаје свештеник. У својим списима он је први употребио масонске појмове Illuminati, New World Order, One World Government.

У основи свих овде описаних кретања, настојања и подухвата, али и уопште, стоји човек са својим потребама и мотивима. Зато је упутно размотрити, врло грубо. природу човека. Када је Бог створио човека, као себи сличног, дао му је све и одвео га у Рај да тамо живи. Стари завет Светог писма нас учи како је Бог све то дао човеку само под једним условом: «да не једе плода са дрвета од знања добра и зла» (Постање 2, 16-17). Али, за човека сва блага света нису била довољна кад није имао и моћ Бога, Творца свега постојећег. Зато он хоће да буде као и Бог, чак још и више, да постане господар над њим. Први такав покушај догађа се у Едену, одбијањем послушности Бигу са брањем јабуке. Овај тренутак човекове побуне отворио је вечни човеков морални пад, којему је од тада занавек остало да на појединачном и заједничком плану, чинеићи само добра дела, искупљује свој грех.

Немачки философ Friedrich Nietzsche, у разним својим списима, допуњава и до краја разоткрива психолошку природу човека и даје њено научно објашњење. Он тврди да основне биолошке потребе човка за одржањем, нису оно што управља целокупним његовим деловањем. По њему, врховни принцип који управља човеком јесте «воља за моћ». Тако, изједначавањем човекове потребе за моћ са основним нагонима одржања живота, човеков развој, па тиме и развој цивилизације враћени је корак уназад. Наиме, тако је друштво изједначено са животињским царством. Према томе, код људи као и код животиња, нагони уместо ума, одређују човеково биће.

Историја цивилизације богата је резултатим човекових снова о поседовању безграничне моћи, о успостављању великих царстава. Њихови резултати обично су завршавали разарањем изграђеног и великмм страдањима човека. Писана историја бележи случај Римске Империје. Потом долазе освајања Александра Македонског. Следи настојање Ватикана да успостави Друго римско царство. Откриће новог света потврђује исте намере. Martin Luter изазива Рестаурацију  а Napoleon-ово ослобађање Европе од реакционарних режима, добија свој епилог у руској зими. Империјалистички снови Енглеске, Француске и Немачке, завршавају у кланицама Првог и Другог светског рата и сукобима на Блиском Истоку који и данас трају. Њих прате радни логори у Сибиру и фашистичке фабрике смрти. Обрачун капитализма са комунизмом и идејама социјализма, оставио је крвави траг у Кореји, Вијетнаму и са војним диктатурама по Латинској Америци. Ланцу ових трагедија недавно су придружени догађаји у Ираку, Југославији и Србији, Афганистану, Либији, Арапском пролећу и Сирији. Они су, поред осталог резултат тежње према Глобализације то јест, образовању велике светске државе.

Напоредо са војним интервенцијама, са субверзивним делатностима специјалних служби, са уласком капитала на нова тржишта, ширењу корпоративног сектора по свету, трају и дипломатска настојања, залагања интересних група, а у циљу превазилажења сукоба у свету и успостављања правног реда, наметања једног политичко-економског система истог за све. И док је Council of Foreign Affairs још далеко од образовања Уније Северне Америке, на чему већ дуже времена ради, дотле Royal Institute of International Affairs, касније Chatham House, већ има Европску Унију на делу. Пут до остварења светске државе више не изгледа тако далеко, и то управо захваљујући слободном тржишту и Глобализацији.

Нови светски поредак није ништа друго него нови однос политичких снага раније познатих велесила и нових држава које задобијају економску моћ уз образовање нових интересних сфера. Кад се говори о «Новом светском поретку», чији смисао пре упућује на „ред“, органиованост устројеног, а мање на „уређеност“, правну одређеност, није реч искључиво о међународним односима, него и о меањању друштвених уређења у појединим државама. Није реч ни иискључиво о судару култура, односно цивилизација Истока и Запада, него о наметању једне заједничке културе. Између осталог, није у питању ни покушај исламских држава да добију међународно признање, освоје политички простор у свету за који сматрају да њима припада и тако остваре политички утицај. Пре свега ту је реч о појави Нео-Либерализма, наступу споја политике и економије, који потпуно испуњава друштвени простор и садржај друштвених односа, одређује међународни однос политичких снага и обликује јединствен циљ друштвеног развоја, ка  новом друштву и култури. Он доноси нови облик економског понашања. Основни његов циљ постаје увећања приватног богатства. То ће да буде постигнуто са hyper-производњом и прекомереном потрошњом, смањењем трошкова пословања и производње по сваку цену, са даљм ограничавањем утицаја радника на пословне одлуке и управљање, потпуним свођењем културе и стваралаштва на робу и успостављање нових облика и садржаја слободног времена и забаве. Употреба видео игри и “паметних телефониа“ осликавају правце тога кретања.

Посебно место у новом свету заузимају медијски конгломерати, телевизија пре свих а онда штампа, радио и  Internet. Они су већ потпуно овладали јавним и приватним простором те тако друштвом и животом људи, одређујући њихове потребе и вршећи уједно њихову контролу. То је постигнуто са избором и начином пружања информација. Тако су медији ти који успостављају јединствен вредносни систем, одређују облике прихватљивог понашања са искључивим циљем подстицања масовне производње и потрошње, структурирања слободног времена и претварањем сваког човековог односа у робни однос. Даље, Internet поред осталог, ствара «virtual reality», у којој човек сада проводи све више свог времена. Ту је још и технологија, која потпомаже човеков посредован однос према другом човеку, према животном простору и води отуђењу садржаја његових друштвених потреба, активности па тиме и човека самог.

Могло би да буде издвојено неколико основних обележја савременог друштава. Пре свега то је престанак досадашње улоге међудржавних граница, што је последица политичких уговора и слободне трговине. Затим, губљење осећања етничке припадности човека у културној клими Глобализма, који ствара нове, свеобухватне, вредности и облике, какав је „multiculturalism“ са својим садржајима и манифестацијама, у којима све различитости присилно стоје заједно. Прогласивши Бога мртвим, брисањем културних разлика, државних граница и етничког и верског идентитета, остало је упражњено место сажимања човековог веровања.  Сада, а у име слободе човека, постаје „све дозвоњено“. Ово је било могуће тек онда када је на упражњено место Бога дошао „Зелени лутак“, када је новац постао нови Бог, коме су протестантска етика и капитализам кумовали и коме се сви поклањају.

Даљом централизацијом управљања, финансијса, својеврсним обликом монопола мултинационалних корпорација на светском тржишту, усклађивања заједничког законодавстава, једино према потребама и захтевима капитал-односа, најзад је омогућеено потпуно несметано кретање капитала, роба и људи, што је даље учврстило монополизацију великих на светском тржишту, оборило цену рада а центре моћи и утицаја лишило везаности за одређени географски простор. Са овим завршава успостављање  новог поретка у свету.

Пошто је Бог истеран из  света, физичка сила заузела место љубави, такмичење постало садржај сваке делатности и односа међу људима, „све дозвољен“ проглашено за врховни морални постулат а поседовање друштвене моћи сразмерно поседовању новца, одредило обим и садржај слободе сваког човека, капитал-однос може слободно да прогласи «крај историје», за друштво и за човека.

Западна цивилизација у развоју Глобализације долази до свог пуног остварења са проглашавањем „воље за моћ“ за Први принцип, „све дозвољено“ за основно морално начело а право јачег право на истину. Са овим она доводи друштво и човека до дна моралног потонућа. Подстицањем такмичења наспрам заједништва и сарадње, похлепе наспрам скромности, склоности узимања наспрам давања, занемаривања одговорности према животној средини, створени су сви потребни услови за одвијање непрекидног „грађанског рата“ у урбанизованим друштвима и у свакодневном животу човека и тако јача институције надзора друштва и опресије појединца.

Могућност корисног споја по Србију, духа Православља и Цивилизације Запада, чију духовну основу представљају Католицизам и Протестантизам, у правцу чега води приступање Србије Европској Унији, открива истицање њихових суштинских особина. Ппре свега понашања и поступке католика и протестаната обележава рационалнност, док је код православних у питању ирационалност. Ови појнмови овде не носе философску конотацију и дистинкцију рационализма и материјализма, односно  идеалозма и мистицизма са друге стране, мада то не искључују до краја, него пре говоре о особинама карактера и односу према стварности. Код једних присутан је практични приступ стварности а код других духовни и осећајни. Док католици и протестанти показују изражену окренутост према материјалном свету па су тако у поступцима руковођени према корисном и практичном. Православни, са друге стране, живе духовним животом испуњеним осећањима и вером. Изнад свега и Католицизам и Протестантизам су окренути и заробљени у овоземаљском, пролазном, свету и животу, Са тиме је објашњена њихова заокупљеност искључиво материјалним питањима. Православни одржавају духовну везу са спољашњим светом. Отуда, они за основни циљ и смисао живота сматрају остварење безгрешног живота уз поседовање Еванђеоских врлина, које воде човека у вечни живот. За Протестанте сврха човековог  живта у овом свету јесте живот испуњен радом и oдрицање од сваког облика задовољства. Рад је уједно и пут човекова искупљења. За Православне циљ свег човековог деловања јесте улазак у небеско царство што значи постизање бесмртности. Живећи безгрешним животом, то јест животом Исуса Христа, код Православнх живи нада задобијања вечног живота. Испуњавање живота Еванђеоским врлинама пружа човеку прилику да прими милост Божју.

Предодређеност изабраних на спасење код Протестаната и безпоговорна послушност првом и непогрешивом римском примату, који има тренутну, врховну и свеобухватну власт управљања Католичком црквом, и такав представља отеловљење Бога Христа на Земљи, код Православних срећу братску љубав и саборност, са којима човек на Земљи има да служи само једном Богу, Исусу Христу.

Углавном, империјалистичке и колонијалне државе то су државе Запада, дакле оне у којима су Католицизам  и Протестантизам такорећи државна вероисповест. Ово само потврђује њихову склоност према освајањима и потчињавањима, другим речима склоност према одузимању. Док, државе Православних показују углавном настојање сопственог одржања, односно суживоту са другим, што опет указује на присутност потребе за  дељењем. Овде набројане њихове особине могу да буду изедначене са једном општом: Католици и Протестанти се поклањају Човеку-Богу а Православни  Богочовеку, Исусу Христу. Отуда друштва Запада прихватају послушност, било човеку господару или институцији, државе или цркве свеједно. Друштва Православних са послушношћу Богу, у сталној су борби само за Божанску Истину и Божанску Правду. Изгледи на равноправан суживот онога кој је спреман да „окрене и други образ“ и надмоћног Запада са „вољом за моћ“, остају ипак у домену претпоставке.

У закључку постаје очигледно да опстанак културе српског народа, како је данас култура виђена а и очување Православља, постају истовремено циљ и средство остварења будућности Србије. У краткој студији «Православље као философија живота», Ава Јустин на једном месту каже како су Срби настањени на резделини Истока и Запада. Тако је њихов живот постављен на оштрицу мача, па закључује: Срби су ту  да остану и опстану, што могу да остваре једино ако одоле  једниема и другима. Свети Сава једном за свагда одредио је пут српском народу. Косовска заклетва Светог Кнез Лазара обнародовала је Србима њихову Видовданску Етику. Са тиме је постављена међа између Истине и лицемерства, која исто тако служи и да жито од кукоља буде раздвојено.  Зато је Светосавље, сматра он, њихов једини прави пут и начин одбране. Боље рећи ордржање Светосавља услов је опстанка народа као таквог, његове културе, па и државе Србије. Руски богослов Александар Сергејевич Панарин у својој књизи:

„Глобализација, Православно Хришћанство и Нови сетски поредак“, поручује свима да историја још није завршена. У односу према капитализаму постоји и нешто друго, а то је дух Православља. Дух православља огледа се, између осталог и у потреби човека  за усавршавањем. Његов циљ постаје живот по узору на живот Исуса Христа. На овај начин човек Православља постиже највећи могући степен слободе а то је победа над смрћу. Другим речима, вера и љубав стоје наспрам такмичења и потчињавања. Они воде према братству свих људи на земљи. Зато Православље има недостижну снагу и шаље глас који се далеко чује.

Како, са постојећим менталним склопом, створеном под одређеним историјским и културним околностима, онда српско политичко руководство може да одговори изазовима савременог политичког тренутка и предпостави наступајуће? Власт у Србији данас, прави један у низу покушаја да српски народ избави и усправи. Будући под снажним економским притиском изнутра и политичким споља, она не види друго решење од седења на две столице. И док је Друга Југославија за народ исто радила тајно, са покрићем у самоуправљању, посебном виду друштвено-политичког система, Србија данас то ради јавно и без покрића, уколико страни кредити нису покриће. Њену данашњу спољну политику обележава бескрајно трагање за сопственим путом између Америке, Русије и Европске Уније. Свако приклањање Западу, кроз истицање решености на формално приступање Европској Заједници и NATO-у, кроз билатералне састанке војних и државних делегација и учествовања у војним вежбама, одмах повлачи за собом истицање намере да земља остане неутрална, да ни под којим условом не призна одузето јој Косово и Метохију, подвлачећи истовремено братску повезаност интереса са руским народом кроз историју, што треба да потврди њихово духовно и идеолошко јединство.

Окретање Европској Унији могло би лако да лиши Србију њене културне суштине. Утапањем у Заједницу угрожава легалитет и државни интегритет, нарушава духовни идентитет. Што пре државно руководство изврши дефинисање политичког уређења, стратешког плана развоја земље, правећи јасан и трајан избор и опредељење, са којима стаје уз оне са којима кроз историју има пријатељске односе, дели културну традицију и историјско искуство, тим пре боље за Србију. Русија се ту намеће пре свих других. Овакав избор од политичара тражи располагање са дозом мудрости, умешност практичног понашања и способности успостављања равнотеже са „политичком реалношћу“.

Брига за отаџбину, за добро народа, старање о породици и менталном здрављу сваког члана друштва, отвара пут Србији у будућност. Истовремено, развијањем демократских облика власти и институција, биће подигнут ниво толерантности у друштву, заштићена права човека и створени услови за одговорно понашање у свим друштвеним улогама и на свим државним нивоима.

Светосавље може да буде виђено као извор надахнућа у обнови духовне снаге појединца и друштва. Након тога наука може да заузме место које јој припада. Живот у Светосављу води политичком јединству и народној слози. Будући засновано на Еванђеоским врлинама и Видовданској етици, оно постаје духовни садржај човековог живота. Човек Православља у стању је да прихвати вредности и достигнућа савременог друштва и културе, које не угрожавају његове већ његове обогаћује. Тако он гради нови и бољи живот и стално остаје у сагласности са Природом, са Светом, са основним вредностима своје културе: вером у Бога, оданости Краљу, чувању отаџбине, брака и породице.

Просвећивање у Светосављу не представља препреку демократизацији друштва и политичког живота. Шта више подстичу га. Исто тако, није ни препрека науци тамо где је и колико то потребно, јер јој пружају духовну и моралну подлогу. Светосавље остаје путоказ сваком нашем човеку према сврховитом делању. На тај начин држава Србија а са њом и српство као облик културног израза српског народа, могу да изборе достојно местоза себе у овом свету и опстану, данас и у будућности.