Neću da umrem kao Tito

Legendarni šampion i trener momaka sa asfalta Miroslav Čitaković preminuo je dostojanstveno . Čovek koji je učio tvrde momke sa beogradskog asfalta boksu, rvanju i lepom ponašanju, otišao je tiho iz naših života, onako kako je čitavog života živeo.

– Marko Lopušina –

Heroj srpskog sporta, šampion sa dušom, najači čovek u bivšoj Jugoslaviji, učitelj tvrdih momaka Miroslav Čitaković preminuo je u 80 godini u beogradskoj bolnici. Proletos mu je odsečena noga zbog šećerne bolesti. Lečen je u Ortopedskoj klinici na Banjici, a potom u Zavodu za protetiku. Dobio je protezu, koju je vežbao da nosi. Kada smo posle nekoliko godina čekanja, uz pomoć njegovih prijatelja, dospeli do Čitakovića, on se požalio:

– Ne treba mi život bez noge. Neću da umrem kao Tito. Ne volim protezu, žulja me i ponižava.

Prijatelji ovog velikana rvanja su ga u potpunosti razumeli. Noge su najglavnije oružje svakog rvača, a posebno šampiona. Miroslav Čitaković je posle operacije, koja je trebalo da mu spase život, ostao razoružan.

– Pre toga je izgubio oko. A i bubrezi su počeli da mu otkazuju. Imao je jako srce, ali ga je organizam izdao. Nije umro sam, bio je poslednjih meseci okružen starim prijateljima – rekao nam je Branko Savković, njegov drug iz mladosti.

Čitaković je rođen u Skoplju 1937. godine, gde mu je otac službovao. Završio je studije prava u Beogradu, a upisao je bio i Ekonomski fakultet. Kao snažan mladić krajem pedesetih je otišao u rvački klub „Železničar“, da bi 1969. godine prešao u „Radnički“ sa Crvenog krsta.

– Miroslav je bio najači čovek u zemlji, jer šestorica ljudi nisu mogli da ga pomere. Osvojio četrnaest titula pojedinačnog državnog prvaka u grčko-rimskom i slobodnom stilu. Poslednju titulu šampiona uzeo je1984. u svojoj 47. godini. Dobitnik je trofeja “Zlatna Jelica” i plakete grada Beograda. I kad je prestao sa takmičenjima ceo život posvetio je sportu – rekli su nam u njegovom klubu.

Kada je napustio aktivan sport Čitaković se vratio poslu iz mladosti i nastavio da radi kao trener i vaspitač grupa momaka iz kraja, koje je imao čemu da nauči. Bio je iskren, dobar, nenametljiv, a veoma često i duhovit čovek, uvek spreman da pruži savet mladim sportistima koji su ga gledali kao svog idola i uzora. Ostao je upamćen po tome što je znao da trenira po ceo dan, zbog čega je fizički uvek bio besprekorno spreman što je dovelo do toga da postane sjajan kondicioni trener nakon svoje bogate karijere. Neki od njegovih učenika postigli su izvanredne sportske rezultate, poput Nebojše Denića i Stanke Pejović koja je bila prvakinja sveta u kik-boksu. Bernard Ban, rvačka legenda i dvanaest puta prvak Jugoslavije kaže:

– Profesor Čita je bio ljudina. Skoroman i divan čovek, koji ne rado govori o sebi i drugima !

Profesor Ćira nikada javno nije govorio o svojim učenicima. Kod Čitakovića su u mladosti, šezdesetih i sedamdesetih godina, boks i rvanje učili Arkan, Ljuba Zemunac, Sloba Globus, Dule Amerikanac, Miško Mercedes, Ćenta, Maka, Giška, Darko Ašanin, Bulka, Tapi, Gidra, Pigi, a kasnije Kristijan i Knele. Sa Batom Kamenim i Vojom Krstaricom je igrao u nekoliko filmova kao naturščik i kao kaskader. Svi ovi momci su ujedno bili i polaznici Ćirine škole bontona, koje je Čitaković uvek oslovljavao sa „Vi“  i sa  „gospodine“.

– Bio je džin sa dečijim srcem. Učio nas je boksu, rvanju, ali i lepom ponašanju. Njegovi najbolji učenici bontona bili su Željko Ražnatović, Ljubomir Magaš, Đorđe Božović, Rade Ćaldović, braća Darko i Dragan Ašanin, Nikola Simić, ja i Dušan Prelević. Učenici i prijatelji su ga zvali Profesor, Čita. Ćira, Debeli i Legenda. Samo sam ga ja zvao Maks. On nam je otpozdravljao cezarski sa „Ave“ i „Adios amigos“ – seća se danas Cvetan Slepčev zvani Bulka, momak sa Save.

Čitaković je odrastao na Savi, gde je imao svoj čamac. Na poljani kod Železničkog mosta održavao krajem pedesetih prve treninge momaka u plivanju i borilaškim veštinama. Kasnije je ih je trenirao u starom DIF-u kod crkve Sveti Sava ili u klubu „Radnički“. Bio je spasilac na Savi, ali i redar u tek otvorenom Domu omladine i gradskim diskotekama. Karte koje nije cepao poklanjao je drugarima da uđu na koncert VIS „Siluete“ i drugih grupa. Uz njega je tada stalno bio Dragan Malešević, momak iz Mekenzijeve ulice.

– Momcima koji su imali višak adrenalina organizovao je „ferke“, tuče da bi se pokazalo ko je najači. Odmeravali su se Sloba Globus i Čeda Radević i Ljuba Zemunac, koji je najčešće i pobeđivao – tvrdi Boban Glavonić, jedna od prijatelja profesora Ćire.

Kada smo pokušali sa Čitakovićem da pričamo o momcima koje je vaspitavao da budu gospoda sa asflata, profesor Ćira nas je tužnim rečima odgovorio od toga:

– Izveo sam na pravi put 350 mladića. Od njih sam napravio ljude, ali su me mnogi od njih izneverili. Ušli su u kriminal i otišli u smrt. Sada žive na grobljima. Za mene je to poraz mojih metoda vaspitanja mladih ljudi. Tužan sam i ne želim o tome da pričam – rekao je kao da se pravda.

Miroslav Čitaković je imao nesreću da ,na primer, iz Pariza 1966. dobije u paketu odsečenu glavu prijatelja Miška Mercedesa. Potom je druga Bulku i još nekoliko momaka poslao u Švedsku da im spase živote. Bio je ljut na sebe što nije spasao živote svojih miljenika, Ljube Zemunca, Arkana i Ćente.

– Neobično me potresla smrt Dragana Maleševića, koji je umro u policijskoj stanici i Nikole Simića, novinara, jer su njih dvojica bili jedni od retkih mojih učenika sporta koji se ponašali kao gospoda – rekao nam je iskreno profesor Ćira.

Pod stare dane Čitaković je kao počasni član Rvačkog saveza i dalje brinuo o mladima. Svakodnevno je trenirao, ali je u svakoj prilici je izbegavao javnost i medijsku gužvu oko sebe. Iako je postao legenda Beograda još za života, želeo je da živi anonimno, okružen svojim prijateljima, koji su ga štitili od radoznalih ljudi. Zato se dugo nije znalo da je profesor Mirosav Čitaković Ćira ozbiljno bolestan od šećerne bolesti. Kada su mu odsekli nogu, pobojao se da ne bude posramljen u javnosti. Zato je i rekao:

– Neću da umrem kao Tito !

Nije ni želeo ni da bude javno sahranjen. Već samo kremiran u tišini Novog groblja.

GRADSKI ČUDAK

Čira je bio čovek specifičnog stila. Radio je u cirkusu kao dreser divljih zveri i šetao je po Beogradu slona i mladog lava. Išao je zimi bos. Leti je nosio samo kožne sandale. Svakog dana je dizao hiljadu kila tereta. Na pijacu je odlazio sa dva cegera i u njima nosio dva tega od po pet kila i povrće i voće. Voleo je da jede čorbast pasulj u »Prizrencu«. Redovno je išao u Sabornu crkvu da se moli za svoje zdravlje i mir među ljudima.

MAJKA VUKA

Čitaković je retko javno govorio o svojoj familiji. Imao je oca, brata Baju i snaju Cicu, u ranoj mladosti devojku Snešku i majku Vuku. Živeo sa majkom i pazio je kao malo vode na dlanu. Majka Vuka je sahranjena krajem juna 1989. godine na Novom groblju, gde sada počiva i njen sin Miroslav.