Gastarbajteri šalju sve manje deviza

Zbog penzionisanja stare garde i smene generacija sve manje doznaka stiže iz rasejanja u Srbiju. Prihod pada ispod 2 milijarde evra

– Marko Lopušina –

Decenijama su srpski radnici na privremenom radu i iseljenici bili najbolji izvozni artikal Srbije u inostranstvo. Pamtimo godine kada su gastarbajteri na štednji u našim bankama u zemljama Zapadne Ervrope imali i po 20 milijardi maraka. Prema podacima Narodne banke Srbije tokom 11 meseci prošle godine iz dijaspore je u otadžbinu stiglo 2,45 milijardi evra. To je za 6,4 odsto manje nego 2015. godine.

Bankari prihod od naših ljudi iz inostranstva, koji ostvaruju njihovi roditelji i bliska familija u Srbiji nazivaju doznake. Navedenu sumu doznaka od 2,45 milijardi evra čini registrovani deo, koji u Srbiju stiže putem bankarskih računa i brzog prenosa novca  i neregistrovani deo koji se procenjuje na osnovu menjačkih poslova (kada za Božić u otadžbinu dođe 300.000 gastarbajtera), i kretanja devizne štednje stanovništva.

Devize iz inostranstva prima oko 800.000 ljudi u otadžbini. Nažalost, kako tvrde sami gastarbajteri, taj prihod i te doznake će biti sve manje narednih godina. Za narednih deset godina prihod od doznaka će pasti ispod dve milijarde evra. Razloga za to ima više.

Prvi je penzionisanje stare garde radnika na privremenom radu, koji neće više primati „velike devizne plate i nadnice“, već male penzije. Srbi zaposleni u stranim fabrikama u inostranstvu decenijama imaju običaj da izbegavaju plaćanje poreza i doprinosa za penzijsko osiguranje, pa odlaze u penziju sa hiljadu evra i manje. Sa tim parama dolaze kući da žive, jer u Nemačkoj ili Švedskoj, to nije dovoljno za opstanak.

Drugi razlog je smena generacija Srba na privremenom radu u inostranstvu, jer umesto vredne radne snage iz Srbije u zemlje EU poslednjih godina odlaze školarci  i diplomci, koji nisu produktivni ili kao početnici ne zarađuju veliki novac.

Naši mladi ljudi, koji se zaposle u EU nemaju toliko deviza da bi ih slali kući roditeljima i rodbini. Kako reče jedan stariji gastarbajter, „mladi Srbi nemaju suzu, ne plaču za rodnim krajem i ne šalju evriće mami i tati, već ih roditelji iz Srbije pomažu i finansiraju“.

Treći razlog opadanja vrednosti doznaka naših ljudi iz rasejanja, jeste kriza u odnosu matice Srbije prema iseljenom narodu. Ako je osamdesetih godina jedna državna organizacija (SSRNJ) sa našom diplomatijom (SMIP) brinula o gastrabajterima u Evropi i iseljenicima u prekookeanskim državama, slala im ambasadore, konzule, bankare i pevače, a uzimala im doznake i stavljala u naše državne banke, danas država Srbija ne radi ništa od toga.

Nova demokratska vlast je procenila da doznake same dolaze, a stranke nemaju politički profit od gastarbajtera i iseljenika, i namerno ih je zapostavila. Kako napisa jedan ugledni Srbin iz Vašingtona, dvojica visokih funkcionera DOS-a su mu poručili: „ Dajte vi nama pare, mi znamo šta ćemo sa njima da radimo“ i „Šta, vi hoćete vlast!“

Ove poruke izgleda važe i danas, pa država ne podstiče direktno ili preko svojih diplomatskih predstavništava iseljene Srbe da više štede, da učestvuju u akcijama pomoći, da više doznaka šalju roditeljima, rodbini i srpskim bankama, da investiraju u zemlji i da tako pomažu i sebi i otadžbini.
Marko Lopušina, pisac hronika o srpskoj dijaspori.