Milošević prevatio Amerikance a oni kaznili sve Srbe

Navršava se 25 godina od uvođenja Međunarodnih sankcija srpskom narodu. U svojoj ispovesti dr Borko Đorđević, specijalni američki izaslanik otkriva istinu kako je srpski vožd odbio ponudu SAD da sa 70 milijardi dolara izvede tranziciju i uveo narod u embargo i rat

Đorđević Borko i Džimi Karter u njegovoj kući u Dzordziji

Đorđević Borko i Džimi Karter u njegovoj kući u Dzordziji

– Marko Lopušina –

Pre tačno četvrt veka započeli su prvi razgovori Slobodana Miloševića i srpske vlasti sa predstavnicima SAD oko tranzicije socijalističke jugoslovenske svojine u kapitalističku američko-srpsku svojinu. U tom procesu, koji je trajao tokom marta i aprila 1992. godine aktivno je učestvovao i dr Borko Đorđević, hirurg i biznismen iz Kalifornije. U svojoj ispovesti dr Đorđević prvi put otkriva da je po nalogu zvaničnog Vašingtona korporacija KPMG još krajem 1991. godine ponudila Vladi Srbije u Beogradu ulaganja od 40 milijardi u najveće firme , a potom 30 milijardi dolara u privatizaciju srednjih srpskih preduzeća.

Ovo je eksluzivna ispovesti dr Borko Đorđević, rođenog u Pirotu, beogradskog doktora medicine, kalifornijskog hirurga i američkog funkcionera Republikanske stranke. Đorđević je kao specijalni američki izaslanik učestvovao u pokušaju brze tranzicije Srbije 1992. godine. Otkriva istinu kako je srpski vožd odbio ponudu SAD da sa 70 milijardi dolara izvede tranziciju i uveo ceo srpski narod u embargo i rat:

– Prvi put sam službeno bio kod Miloševića sa Kijarijem Šmitom, predsednikom Bečke kreditne banke, početkom 1991. kada je nameravala da otvori svoju filijalu. Bila je to šansa za brzi razvoj Srbije. U vreme izbora 1990. godine u Srbiju sam doveo dva senatora, zamenika gradonačelnika Njujorka i dvadesetak biznismena. Njih je noć pre izbora primio predsednik Slobodan Milošević. To me je uverilo da Sloba želi iskrenu saradnju sa Amerikancima.

Dopisivao sam se tokom 1991. godine sa direktorom Selimirom Savićem iz “Geneksa” oko saradnje sa kompanijom Federal Express Europlex iz Brisela i otvaranja ispostave u Beogradu. Pripremani su materijal i sastanak za kraj januara 1991. godine u Briselu oko ulaska firme Fed Ehpress u Jugoslaviju. U Srbiji sam zastupao i kompaniju Nynex.

U Srbiju i Beograd sam 1991. godine doveo, ovog puta desetak američkih kongresmena, senatora i vlasnika multinacionalnih kompanija da vide kakva je situacija i da uđu u proces privatizacije naše privrede. Kompanija “Filip Moris”, u čijoj upravi je sedela moja tašta, želela je da kupi Duvansku industriju Niš. Radilo se o investiciji od oko 200 miliona dolara. Slobodan Milošević nije to dozvolio.

Njegova žena Mirjana Marković je odbila ponudu italijanske kompanije “Septa” za privatizaciju mobilne telefonije u Srbiji. Kada su “Teksako” i “Šel” hteli da kupe “Jugopetrol”, Mira Marković to nije dozvolila.

Direktor Miodrag Jakšić nije hteo da se privatizuje PTT Srbije.

AMERIČKE PONUDE

U Srbiju sam potom krajem 1991. godine doveo kompaniju “Motorola” da uvede mobilnu telefoniju. Bilo je to pre nego što će to da uradi Bogoljub Karić u Beogradu. Miloševići su odbili “Motorolu”, mobilnu telefoniju, početkom devedesetih. Kompanija “Soni” je, na primer, na vrhuncu svoje moći, htela da kupi fabriku EI Niš:

– Ne može! Ne nudite dovoljno para!

Ovako je glasio odgovor Miloševićeve Jugoslavije, jer se on bojao da će ulaskom stranih kompanija izgubiti vlast na radničkom klasom, odnosno svojim glasačima. Lokalni partijski rukovodioci u Nišu su strahovali da će “Soni” da im uzme vlast i moć.

Slobodan Milošević je odbio poslovanje s pet najvećih američkih kompanija. Među njima su bili “Vestinghaus”, “Hanivel” i “Dženeral elektrik”. Ponašao se kao mafijaš reketaš, jer je tražio da američke kompanije njemu plaćaju u kešu za to što će raditi u SRJ i Srbiji.

I pored tih odbijanja Amerikanci su bili uporni i nastavljali dalje sa predlozima za tranziciju Srbije i Crne Gore. Stvorio sam mogućnost da se u srpski biznis uključi američka milionerka Rouz Mihata, žena bliska engleskom kraljevskom dvoru i veoma uticajna u poslovnim i političkim krugovima Amerike. Bio sam i saradnik trusta KPMG i njegovog predstavnika Peta Marvika za Srbiju.

Za Amerikance Srbija je početkom devedesetih bila najvažniji poslovni partner na Balkanu. Naime, prema analizi KPMG, slobodno ekonomsko tržište u Jugoslaviji, kojom je dominirala privreda Srbije, je bilo vrlo slabo razvijeno. U Srbiji su dominirala dva vlasništva, državno i društveno, dok je privatna svojina bila prisutna u manjem obimu. Od 1988. godine zahvaljujući premijeru Anti Markoviću doneseni su zakoni koji su omogućavali razvoj ekonomskog tržišta i proces privatizacije u SFRJ. Zato se KPMG opredelio da direktno učestvuje u ime Vlade SAD u reformi privrede i državnih preduzeća prvo u Srbiji.

Amerikanci su hteli da izvedu svojinsku tranziciju Jugoslavije, a ujedno da naprave odličan posao u Srbiji. Hteli su po punim cenama da plate i da privatizuju zdrave srpske državne firme i manja preduzeća. Glavni investitor privatizacije u Srbiji trebalo je da bude multinacionalna kompanija KPMG. To je američki trust koji drže masoni i Jevreji i preko kog vladaju Amerikom.

SARADNJA VLADE I KPMG

Na svu sreću, moji su nekadašnji partijski drugovi i članovi vladajuće Socijalističke partije Srbije poslušali i prihvatili saradnju sa američkim trustom KPMG oko reforme i privatizacije srpske privrede.

Posedujem pismo korporacije KPMG, koja je krajem 1991. godine ponudila Vladi Srbije ulaganja od 40 milijardi u najveća i potom 30 milijardi dolara u privatizaciju srednjih srpskih preduzeća. O toj investiciji Amerike u Srbiju od 70 milijardi dolara bili su direktno obavešteni partijski i državni funkcioneri Vlada Štambuk, Radoman Božović i Nebojša Maljković.

MOJ drug Mihajlo Miško Jeremić, direktor “Jugopetrola” i otac Vuka Jeremića, otkrio mi je da se Jugoslavija nalazi pred velikim iskušenjem. Trebalo je da se počne sa reformom državnog sistema i da se komunizam transformiše u kapitalizam na što bezbolniji način. Zajedno smo ponovo razmatrali ponudu kompanija “Teksako” i “Šel” da privatizuju državno preduzeće “Jugopetrol”. Stigla je ponuda i za privatizaciju “Energopetrola”, EI “Niš” i mnogih drugih velikih srpskih firmi.

Centralna direkcija KPMG je bila najmoćnija institucija u Vašingtonu posle Bele kuće. Ona je davala glavne procene i garancije za sve velike poslove u svetu. Trust KPMG je odlučivao u kom su poslu pare i profit sigurni, a u kom nisu. Kompanija KPMG je, na primer, izvršila procenu Fabrike duvana Niš kao jedne od najboljih na Balkanu i preporučila da se obavezno otkupi i privatizuje.

Zašto? Zato što je niška fabrika imala ogromne rezerve kvalitetnog vranjskog i makedonskog duvana i mogla je da proizvodi “marlboro lajt” sa žigom Amerike. Profit bi se pravio na jeftinoj radnoj snazi, niskoj proizvodnoj ceni u Nišu i velikoj prodajnoj ceni u SAD i svetu. Bio je to posao koji bi Srbiju izvukao iz blata.

Tokom 1992. godine dr Daniel Šein iz Beča posredovao je u otvaranju direktne poslovne saradnje između Pata Marvika, predstavnika koncerna KPMG iz SAD i ljudi iz Vlade Srbije na reformi srpske privrede i njene privatizacije. Vlada Srbije je prihvatila ovu inicijativu i razgovore sa predstavnicima KPMG, jedne od najvećih svetskih korporacija, koja je bila oličenje ekonomske i političke moći SAD.

Posedujem dokumentaciju o saradnji KPMG i Vlade Srbije na reformi i privatizaciji srpske privrede i društva u kojoj se jasno vidi kakav je plan tranzicije Amerika ponudila Srbiji.

PROGRAM PET PROJEKATA

KPMG i njen predstavnik Pat Marvik su 24. marta 1992. posle sastanaka koji su trajali od 17. do 19. marta u Beogradu i razgovora o Programu ekonomske reforme i privatizacije sa Vladom Srbije i potpredsednikom dr Nebojšom Maljkovićem, uradili poseban Program poslova za Vladu Srbije. Ovaj program je sadržao pet projekata:

– Upravljanje javnim dugom i makroekonomska politika,

– Pregovori sa međunarodnim razvojnim institucijama,

– Privatizacija, komercijalizacija i restrukturiranje velikih državnih preduzeća,

– reforma finansijskih institucija i pribavljanje investicija,

– Ustanovljavanje Izvozno razvojne banke.

Program je urađen 31. marta 1992. sa ciljem da promoviše održiv rast Republike Srbije i pomogne Vladi Srbije da stekne poverenje u međunarodnim finansijskim krugovima u svetu. Tim Pata Marvika je trebalo da pomogne Vladi Srbije u kreiranju održivog državnog budžeta, politike upravljanja javnim dugom i kreiranje efikasne državne administracije. Tim bi radio i na novom sporazumu sa MMF i Svetskom bankom o zajmovima za strukturno prilagođavanje privrede, stabilizaciju privrede, za podršku privatizaciji i implementaciju novih finansijskih mehanizama za promociju izvoza i uvoza Srbije.

Amerikanci su nudili Srbiji podršku Evropske zajednice i Svetske banke u ovom procesu. Predlagali su da se u Srbiji formira lokalni ogranak korporacije KMPG, čiji bi predstavnik Ljor Samuelson postao poslovni partner Vlade Srbije.

Program ekonomske reforme i privatizacije KPMG je predat Vladi Srbije 1. aprila 1992. godine. U njemu je detaljno opisan proces realizacije programa u Srbiji, koji bi vodili šestorica eksperata iz Vašingtona. Najinteresantniji deo o privatizaciji u ovom programu, trebalo je, kako je predloženo, da ostvari sledeće ciljeve:

– Podsticanje efikasnosti i kompetentnosti srednjih i velikih državnih i društvenih preduzeća putem restrukturiranja, transferom vlasništva i kontrolom privatnog sektora,

– Privlačenje stranih investicija zbog finansijskog kapitala, transfera tehnologije, upravljačkog kadra i novog tržišta,

– Mobilizacija javne podrške Vladi Srbije i njenog programa privatizacije kroz komunikacije sa interesnim grupama i medijima,

– Dogradnja analitičkog obrazovanja članova Vlade Srbije i privatnih savetnika za rad za KPMG na programu privatizacije, i

– Osnivanje malih nebirokratskih kancelarija za privatizaciju na terenu, koje bi vršile procenu preduzeća i njihovo svojinsko transformisanje.

Na predlog KPMG Vlada Srbije je trebalo da formira svoj tim kadrova, koji bi radio sa timom Pata Marvika, koji je kao savetnik srpske vlade imao pravo na prihod u iznosu od dva odsto od vrednosti obavljenih tranzicija i privatizacija. Za prvu godinu rada procenjeni troškovi ova dva tima iznosili su 2,4 miliona dolara. Sredstva za njihov rad bi obezbedili SAD, Evropska komisija, MMF, Svetska banka i evropske banke.

NAROD NE DA SAMOUPRAVLJANJE

Na našu veliku žalost, Slobodan Milošević i Vlada Srbije odbili su program ekonomskih reformi i privatizacije koji je ponudio trust KPMG, odnosno zvanični Vašington. Prvog maja 1992. godine SAD su, zbog tog odbijanja da se zemlja transformiše i modernizuje uz američku pomoć, kaznile Srbe i Srbiju uvođenjem međunarodnih sankcija. Tridesetog maja UN su potrvdile taj embargo. Ovim embargom Slobodan Milošević je svoj srpski narod i srpsku državu gurnuo u propast.

Tokom sankcija, jugoslovenska i srpska privreda, ali i njihova tržišta na Balkanu, u zemljama nesvrstanih i na istoku Evrope, potpuno su nestale. Amerikanci su i dalje potajno, i pored embarga, želeli da ožive srpsku ekonomiju svežim i direktnim investicijama, kroz privatizaciju i kroz izvoz iz Srbije.

Predlagao sam Buci Prohaski iz SPS-a da krenemo u kampanju, da narodu objasnimo potrebe da se izvrše političke promene, privatizacija i demokratizacija i da na taj način pridobijemo glasače za Miloševića.

– Da li si ti lud? Narod neće da se odrekne svoje samoupravljačke pozicije i svojine nad državnim preduzećima – rekao mi je Prohaska.

Bilo je to vreme kada su se SAD ozbiljno pripremale da izvedu uspešnu tranziciju u zemljama istočne Evrope. Želele su da to, ipak, bude i u Srbiji, koja je bila ekonomski najmoćnija i politički najotvorenija. Amerikanci su za tranziciju najvećih državnih preduzeća u SFRJ čuvali 70 milijardi dolara iz 1992. godine.

Zauzvrat, SAD bi skinule pretnje sankcijama Crnoj Gori i Srbiji. Takva ponuda je stajala na stolu svakog budućeg premijera Srbije.

– Šef je sve to zabranio i zaustavio! – rekao mi je Vlada Štambuk, poverljivi čovek Slobodana Miloševića.

– Koji šef? Slobodan Milošević ili Mira Marković? – pitao sam ovog mog prijatelja.

– Pa, Milošević – ubeđivao me Štambuk, iako sam ja mislio da je za sve bila kriva heroina dr Mirjana Marković.

Milošević je bio bankar, ali o pravom biznisu ništa nije znao. Pokazalo se samo da je dobar organizator crne berze i krijumčarenja. Duvansku industriju Niš nije hteo da proda Amerikancima po pravoj ceni, jer je u vreme sankcija finansirao državu od šverca cigareta.

KONTROLA NARODA I IMOVINE

Tada sam shvatio da su kontrola naroda i imovine Jugoslavije ključ vlasti Slobodana Miloševića. Zato Milošević nije prihvatao ekonomsku tranziciju i promenu vlasništva nad državnom imovinom, jer u tom slučaju ne bi mogao preko direktora i preduzeća da kontroliše narod i da ima vlast. U Srbiji nije bilo samostalnih poslovnih ljudi i firmi, kakvih je bilo, na primer, u Sloveniji, koji bi izveli tranziciju mimo Miloševića.

Miloševića svojinska reforma i tranzicija zemlje i promene u društvenom životu svog naroda nisu interesovale, jer se on borio samo za vlast i za svoj opstanak na vlasti. Srpski vožd očigledno ništa nije naučio od Tita. Josip Broz je demokratizovao Jugoslaviju, tako što je uzimao kredite i poslove od Amerikanaca. On je Amerikancima davao profit, a oni njemu znamenja i ugled u svetu. Slobodan Milošević to nije hteo, ali nije ni znao to da uradi.

Milošević je bio politički kameleon. Menjao je svoju politiku u zavisnosti od okolnosti u Srbiji i trenutne situacije na međunarodnoj sceni. To je radio jer je bio prinuđen da se bori za biračko telo. Gubio je kontrolu nad narodom i glasačima. Sistem partijskih organizacija SKJ i SPS, koje su vladale preko direktora preduzeća, raspao se, a novi nije napravljen. U to sam se lično uverio.

Sada mi je jasno da Milošević nije znao da je prava američka poruka o reformi i privatizaciji bila: dajte nam SRJ da njome upravljamo i da je uredimo kao modernu kapitalističku državu. Milošević je mislio da će ga SAD srušiti i oteti mu vlast ukoliko njenim ekspertima preda srpsku privredu i društveni i državni kapital. Mislio je istovremeno i da je neuništiv, jer je iza sebe imao pobunjeni, antiamerički raspoložen narod i policiju, a i JNA. Terao je svoje inaćenje sa Amerikancima do kraja i porazio i sebe, i državu, i narod. Moj zaključak danas je jednostavan: Slobodan Milošević nije znao da vodi politiku. Sloba se bavio samo svojom vlašću.

ODNEO SRPSKI KAPITAL U INOSTRANSTVO

Kada sam video da će sankcije da ugroze SRJ, ali i moj posao u Beogradu, pokušao sam da preko predsednika Džordža Buša starijeg opet pokrenem proces tranzicije u Srbiji. Živeo sam na dva kraja sveta i mogao sam kao kibicer u šahovskoj partiji da vidim i predvidim poteze i jedne i druge strane, i SAD i SRJ. Pokušavao sam da budem neutralan i da pomognem i Americi i Srbiji, ali mi, zbog očajno lošeg “igrača” Slobodana Miloševića u Beogradu, to nije uspevalo.

Ja u to vreme nisam shvatao da srpski lideri u Beogradu, i Milošević, i Panić, nisu želeli da srpskom narodu bude bolje, već samo njima lično. I u tome su uspevali. Srpski narod se nije previše bunio, jer nije imao drugi izbor i jer Srbi kao da vole da žive s nesrećama i patnjama.

Milošević se ponašao kao vatrogasac, a ne kao vladar. Gasio je političku vatru i ratne požare, a nije gradio sistem zaštite protiv propasti naroda i države.

Slobodan Milošević je Amerikancima obećao još 1992. godine da će da privatizuju čitavu Jugoslaviju i Srbiju, ali se uplašio da će gubljenjem kapitala izgubiti vlast, pa je odustao od tranzicije. Prevario je Amerikance.

Srbija je pretvorena u koloniju koja se komada i pljačka kroz, ovog puta, kriminalnu privatizaciju od ljudi koji su se obogatili na ratu i državnom krijumčarenju.

Čuveni bankar Borka Vučić me je pozvala 1995. godine da joj pomognem da odblokira četiri milijarde dolara jugoslovenskog profita koji je ležao u američkim bankama. Bio je to novac zarađen na izvozu oružja, automobila, hrane i filmova u SAD.

Pričala mi je u više navrata da Slobodan Milošević i Mirjana Marković kontrolišu 47 milijardi maraka državnih para. Procenila je da je rizično da taj novac leži u državnom trezoru i državnim bankama, pa je planirala da ga prebaci na Kipar, a odatle u Srpsko-rusku banku, koju bi otvorila u Moskvi.

Ima i danas javnih ličnosti, čak i onih koje su bile na visokim funkcijama, koje tvrde da je Borka Vučić ubijena 2009. godine jer je znala gde se nalazi skriveni novac koji je porodica Milošević iznela iz zemlje. Ubili su je Miloševićevi naslednici iz DOS. Ne znam da li je uspela u tome da otvori banku u Rusiji i tamo skloni srpske, državne pare, ali znam da se u Moskvu sklonila dr Mirjana Marković. I to nije bilo slučajno.

Milošević nije bio ni srpski ni američki čovek. On je bio komunista, čovek bez nacionalne svesti, bez vere i crkve. Interesovali su ga samo novac i politička moć. Odrekao se Srba u BiH i Srba u Hrvatskoj da bi lakše prigrabio imovinu Jugoslavije i učvrstio vlast u SRJ. Za to su Srbi kažnjeni bombama NATO, posle čega su Amerikanci osvojili gotova sva srpska preduzeća i Srbiju pretvorili u svoju koloniju – završava svoju ispovest dr Borko Đorđević, danas državljanin SAD i Srbije.
PONUDA OD 70 MILIJARDI

Korporacija KPMG je krajem 1991. godine ponudila Vladi u Beogradu ulaganja od 40 milijardi u najveće firme , a potom 30 milijardi dolara u privatizaciju srednjih srpskih preduzeća

I DANAS TRAJU

Zvanično, međutim, sankcije međunarodne zajednice protiv SR Jugoslavije, uvedene su rezolucijom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 757 od 30. maja 1992. zbog rata u BiH. Embargo je obustavljen 22. novembra 1995, dan posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma, ali se njegove finansijske sankcije i danas primenjuju.