Царево ново одело

– Александар Димитријевић –

Тридесетпрвог маја 2017-те за Србију историја може да почне. Неко би можда додао, још један почетак у низу. Тога дана наиме, господин Александар Вучић, преузео је своју нову дужност, дужност Председника Републике.

Овај догађај носи у себи, између осталог, причу остварењa сна највећег могућег политичког домета, што је било могуће само уз малу помоћ пријатеља са Запада и његову велику способности брзог прпоесвлачења. Тим поводом, подударност са кратком причом за децу Hans Christian Andersen, „Царево ново одело“, више је него симболична. У далеком царству живи цар који све има. Хировит је и самовољан. Често му је досадно. Поданици у страхопоштовању не усуђују се да говоре, чак ни ооме што сви виде, па и онда кад цар пред њих изађе без одела. Ипак, наслови ових прича исцрпљују сличност међу њима. Одело нашег Председника, сашивено по последњој светској моди, није ту да нешто покрије, оно откива Председника у његовој политичкој и приватној величини.

Ново одело нашег Председника његов је приступни експозе на дужност Председника Републике. У њему су истакнути политички циљеви и задаци, са којима ће у мандату да буде руковођен.  Шта, у том оделу сашивеном по мери, Председник даје јавности на увид?

У свечаном и полетном тону, употребом пробраних речи снажног психолошког дејства, уз обавезно застрашивање, поновљено је све већ виђено. Пред Србијом стоји трновит пут према светлој будућности. До те будућности води друштвени експеримент свеобухватних размера, по узору на државе високо развијеног Запада. Његову срж чини рад кроз који би требало да Србија буде потпуно модернизована, у свом духу и телу, то јест, њено друштво и држава. Овај подухват може да буде остварен само кроз нео-либерални политички, економски и социјални модел друштва, обогаћен протестантским духом. Појединац и његов биолошки опстанак постају стуб друштва. Друштво постаје удружење предузимљивих, а држава није ништа друго до корпорација. Сваки однос међу људима и са окружењем, сведен је на новац. Такмичење постаје основни покретач човека и друштва. Свако човеково предузимање иде за тим да буде брже, да више, јефтиније и боље, по сваку цену.

У свом говору Председник је назначио два основна правца свог деловања. Један обухвата питања унутрашње политике а други спољних послова. При томе Он грубо скицира без појединости. На плану унутрашње политике саобраћајна инфраструктура, тежак рад, бољи живот и Устав, једино су што Председника занима. О плановима економског развоја, стратешким гранама индустрије, питању државног власништва, судству и раду државне администрације, вероватно јавност ништа не треба да зна. Припремама за промену устава посвећена је посебна пажња. У складу са водећом политичком орјентацијом земље, може да буде очекивано ново државно, друштвено-политичко, етничко и територијално одређење Србије, са чиме би питање Косова и Метохије могло да добије потпуно нови политички оквир. Такође, за очекивати је ново одређивање надлежности председника републике и председника владе. На крају, дужина трајања мандата председника републике, могло би да претрпи измене.

Правци спољне политике назначени су уопштено. Пре свега, апострофирана је дипломатија разговора и неговање пријатељства, чак и према непријатељима. Нешто одређеније то значи заузимање за придруживање Србије Европској Заједници. Са овим у вези је и наставак отварања према свима у свету, по принципу „ко да више“. На крају истакнута је војна неутралност. Занимљиво је како је унутрашње питање статуса покрајине Косова и Метохије доспело у везу са одбраном територијалног интегритета земље и тако завршило у сфери међудржавних послова. Узгред буди речено, шта представља територијални интегритет Србије није ни једном речју споменуто. Истицање намере непризнавања такозване државе Косова од стране званичне Србије, неће довести до решавања суштине тог проблема. Када је реч о дипломатији разговора, она сама мало говори о себи. Много је важније са којих основа ти разговори су вођени и ко подржава ставове Србије. Ништа мање осетљиво питање јесте веза између жеље за придруживањем Европској Заједици и остајања изван NATO. И на овом плану статус Косова и Метохије стоји испречен. Помирити ове три противречности захтева много већу снагу од оне коју рбија тренутно има.

Да би побројани циљеви били остварени, Председник тражи помоћ од свих, јер како каже више сам не може све. Да би наведени политички задаци били спроведени у дело, Председник види неопходност, да Србија рашчисти са традицијом. На место изабраног народа долази изабрани појединац. Борба за слободу, милитве, ослањање на милостињу, није оно што Србија треба. Предузимљивост, мукотрпан рад и вера у срећу, биће обележја новог човека Србије. Етнос и култура више не одређују човека и друштво већ његова марљивост и трговачко поштење.

Зато, својом политиком Председник намерава да промени свест и менталит код становника Србије. Да буде модерна, да напредује, српски народ мора да напусти баштину, своје светиње, језик, културу, искуство и памћење, све оно на чему традиција почива и један народ бива одређен. Председник осћа снагу, и преузима на себе задатак, да поведе становништво Србије преко опасне провалије у којој, како каже, дремају митови и авети прошлости. Само уз помоћ тешког рада и заборава, Србија може до блиставе будућности.

Инспирацију за свој подухват Председник проналази у делима великана Западне цивилизације. Међу њима спомиње: Jefferson, Jones, Orwell, Edison и Einstein. За Светог Саву, Карађорђа, Његоша, Бука, Теслу, Јовановића или Домановића, у модерној Србији нема места. У модерној Србији нема места за Србе. Само залагањем сваког појединца, остварењем демократског и слободног  друштва у Србији, појединац стиже до остварења своје пуне слободе. Слобода од ропства, слобода мишљења, збора и договора, слобода штампе, замењени су новом одредницом: спремношћу да другима кажемо оно што они не желе да чују, како је то говорио Orwell.  Дакле, историја за Србију може да почне данас!

На крају, у помпезној церемонији, какву уосталом заслужује преузимање дужности председника републике, господин Вучић имао је прилику и да покаже нешто од своје реторичко-демагошке вештине. Почео је са тврдњом како су сви већ уморни од слаткоречитости и празних обећања. Дошло је време, каже он, за прелазак са речи на дела. У таквој држави различитости, народни сентимент, верска, страначка и идеолошка припадност не одређују никог и немају никаквог значаја. У тако оствареној слози, сваки становник дисаће једним дахом. Само на тај начин могуће је свако побољшање и напредак.

За изнете тврдње употребио је лични пример. Само упорним радом остварио је највише, што је могао да постигне у свом животу и раду. Скромност и ненаметљивост, које иначе красе Председника, добиле су овом приликом простора. Кад је у питању подршка гласачке машине он је, каже, надмашио све до сада познато. То онда подразумева и оних 110% непревазиђених из времена социјализма. Он за себе више не тражи ништа и неће да добије ништа више од онога што већ има. Сва своја знања и труд уложио је за Србију. Зато, како каже, може мирно да спава.  Историја једино меродавна је да о њему суди.

Поткрепљење за свој пројекат будућности Србије и суштину Председниковог политичког профила, представља полагање заклетве пред Уставом и Мирослављевим јеванђељем. Кроз своју историју Србија често испољава склоност према двојности, чиме њено биће бива располућено. Последице такве политике имају своју цену, чему сведочи и њено данашње политичко, а нарочито економско стање.

 

Leave a Reply