ДОПУНА ИСТОРИЈЕ ИЛИ ПОКУШАЈ ИСПРАВЉАЊА

– Aleksandar Dimitrijević –

Сад, када је већ отпочела јавна расправа по питању статуса Покрајине Косова (Косова и Метохије), намеће се питање: Зашто је Србији уопште потребан јавни дијалог по том питању? Шта у вези са тим уопште има спорно?!

Оружана побуна против уставног поретка на Косову и Метохији 1997-1998 и војна агресија на легитимну и суверену државу СР Југославију 1999 године, су два подједнако нелегална чина. Први од државе тражи одбрану уставног поретка свим расположивим средствима. Други, тражи од међународне заједнице да осигура делотворност међународног права и заштити угрожену страну. Према томе, са правног становишта конститутивне промене на Косову и Метохији, настале као последица та два догађаја, су ништавне јер немају легалног основа у важећем правном кодексу.

О питањима територијалног интегритета и суверенитета државe, уколико државни органи, из било којих разлога, нису у стању да пруже заштиту, одлучујe скупштина, то јест народ. То чини са употребом одговарајућих политичких инструмената, у крајњој линији оружјем. Нико други нема мандат да одлучује о тим питањима.

Ових дана, са закашњењем од осамнаест година, пошто је држава показала немоћ у одбрани својих права, јавност добија прилику да изнесе своје мишљење по питању статуса покрајине Косова и Метохије. Да ли је у питању само козметички захват?

У оквиру развоја укупне друштвено политичке ситуације у Покрајини Косово и Метохија, добро је што замисао ослушкивања јавности тим поводом долази са државног врха. На жалост, многе појединости тако озбиљног питања, и даље остају непознате. Пре свега, нема јасног одређења око начина обухвата јавности. Дакле, остаје нејасна његова стуктурна природа. Питање шта су циљ и задатак става јавности, у послу, од државног интереса првог реда, представља суштинско питање, које такође остаје непознато. Нејасноћа око тога да ли је овде реч о изношењу мишљења, o расправи или утврђивању платформе државне политике, ствара резерву у погледу сврхе и успешности целог посла. Ту је и питање чисто техничког карактера: који су рокови за један овако замашан и озбиљан посао? На крају, чему ће да послужи став јавности, уколико дође у супротност са до сада вођеном званичном државном политиком?

У сваком случају, нема валидног мишљења јавности без ставова стручне јавности и одговарајућих институција, а пре свега Српске Академије Наука и Уметности. Уколико изостаје став представника власти нема потпуно става јавности. Бојимо се да није довољно кад власт говори како никада неће да призна независно Косово јер друга страна једноставно може да се оглуши. Даље, свака политичка странка понаособ, има обавезу да у својој политичкoj платформи јасно изнесе став по питању статуса Покрајине Косово и Метохија, пошто су оне саставни орган тела јавности. Даље, став Српске Православне Цркве јесте нешто без чега, такође, није могуће доћи до репрезентативног става јавности око питања Косова и Метохије. И најзад, целокупна јавност, у последњем чину изношења става, то чини путем референдума.

Нешто озбиљнији изазов од напред поменуте формалне природе, представља питање непристрасности стручних и институционалних мишљења, која једино може да буде остварена одвајањем од политике. Али, већ тиме што су држава и политичари постали покровитељ овог изјашњавања, непристрасност је угрожена. Отварањем округлог стола под кровом Палате Србија, и физички је уклоњена граница између политике и науке.

Тиме што је Председник Републике Александар Вучић, 29. октобра, уочи почетка ”округлог стола”, изјавио за Радио телевизију Србије да је : ”лаж како је на Косову све наше”, одређени су оквир и тон будуће дебате на ту тему, а у игру уведен политичар као њен главни играч. Са овим је озбиљно нарушена неопходна непристрасност у мишљењу тамо окупљених. Више од овога, овакво мишљење, стављено у одређени контекст, може да буде једнако опасно као и парола ” Косово је Србија”. Нико не сме да заборави како овде није реч о привтној имовини, кући, ливади или фабрици, већ о државној територији, интегритету и суверенитету легалне државе. Отуда, држава је стално дужна да бди, штити и брани своје виталне интересе, не кроз приватну иницијативу него кроз званичну политику.

Мишљења смо да је ово згодна прилика за овлашно напомињање историјских чињеница, за које очекујемо да су познате стручној јавности и политичарима, у свој њиховој сложености и у много ситнијим детаљима.

Изузимајући Атину, Римско царство и касније Византију, први облици државности на предметном простору Баклана настају негде у деветом веку. Јужне границе српске средњевековне кнежевине између 8. и 10. века су у додиру са Византијом. Српска краљевина Стефана Првовенчаног из 13. века на југу допире до Дукље, делећи са Византијом просторе данас познате као Косово и Метохија. Царевина Стефана Душана, у 14. веку, излази на Јонско и Јадранско море, остављајући тек градове Дурас и Берат, са широм околином, под влашћу Напуљског војводе, који касније долазе под управу Венеције. Са продором Отоманске империје, српска деспотовина у 15. Веку држи границу с њом јужно од Призрена. Са споразумом из Сан Стефана, допуњеном на Берлинскoм конгресу 1878. Србији је призната државност са територијалним проширењем ка југу до Призрена, на штету Отоманске Империје. После ослободилачких ратова балканских држава 1912-те, Албанија по први пут проглашава своју државност у којој им власт. Следеће године, на конгресу у Bucharest, велике силе признају Албанији међународне границе, које су приближно данашњим. Око 30-40% становништва које говори Shqip језиком, остаје да живи изван матичне територије. Са завршетком Првог Светског рата и мировном конференцијом у Verssailles, постављене су коначне граница између Албаније, Грчке и Краљевине Срба Хрвата и Словенаца, касније Југославије. Приликом састанка Roosewellt, Стаљина и Churchil на Јалти, неформално су утврђене будуће међународне границе на Балкану и разграничене зоне њиховог утицаја. Друго и Треће заседање АВНОЈ одређује унутрашње границе и уставни састав Југославије. Покрајина Косово и Метохија добија најширу могућу аутономију, са употребом матерњег језика у јавним пословима, самосталним школским системом и унутрашњом управом. Већинско становништво, тамо настањено, почиње на испољава настојање према независној државности.

С друге стране, током Руско Турског рата 1877 у Призрену долази до састанка 44 бега, из четири вилајета: Отоманске империје Искадра, Јанине, Манастира и Косова у којима већинско становништво говори Shqip, односно албанским језиком. Том приликом проглашена је оданост Отоманској империји и спремност одбране оружјем. Истовремено, истакнута је и мирољубива политика према околном већинском становништву, Бугарима, Грцима, Србима и Црногорцима. Следеће године званично је основана Лига за одграну права албанског народа, позната у историји као Призренска Лига. Донета је платформа ( Kirarname), са којом је промењена првобитна намера са састанка у Призрену и раскинута послушност Порти, истовремено изражавајући спремност борбе до потпуног ослобађања од власти околних држава у којима живе они што говоре Shqip језиком. Члан шест овог Меморандума, између осталог каже ” да постоји искренa намери живота у миру са суседима, од којих ништа не траже осим онога што је њихово, истичући одлучну решеност заштите њиховог, и спремношћу да до краја истрају у борби за ослобађање од Срба и Бугара, уједињени у једном вилајету. Тиме одустају од политичке борбе за своја права. Прираштај становништва и разни облици насиља укључујући оружану борбу, постају главна средства борбе за остварење политичког циља.

Данашњи проблем Косова и Метохије створен је укрштатањем стратешких интереса великих сила Запада и Русије на Балкану. Пре свега, из настојања првих да утицај Русије истисну сасвим из Европе. Из тога разлога међународна заједница, кроз Организацију Уједињених Нација, поново има обавезу да буде укључена у решавањe овog питања и да пажљиво размотри и заштити, како државни интерес Албаније тако и Србије, уз поштовање њиховог територијалног интегритета. Решавање сложеног питања статуса Косова и Метохије не може да буде препуштено искључиво властима у Србији и, како неки истичу, нелегалним органима влати на Косову данас. Али, изнад свега, ово питање мора да буде разматрано и решавано у оквирима међународног позитивног права.

Законе пишу војна сила и економска снага још од античких времена. Оно што збуњује то је све гласнији говор о слободи, демократији и владавини права од стране оних, који су први спремни да исте прекрше. Или је можда само реч о природно двоструком мерилу! Са даљим развојем Цивилизације историја, у опште прихваћеним законима, добија своје пуно признање. Покушај њеног исправљања противно тим законима, не иде у прилог законитости нити је у духу хуманизма. Поновним узимањем оружја у руке ради исправљања историје, затворен је ђавољи круг.

Leave a Reply