Srbija planira da vrati imanja što je opljačkala od naroda

Marko Lopušina | Naslednici prvih srpskih industrijalaca i trgovaca očekuju da im budu vraćena zdanja u centru Beograda, Novog Sada i Niša, imanja u Mačvi, elektrana na Kosmetu, najveće srpske fabrike i hoteli i da postanu novi srpski kapitalisti.

Javna rasprava o Zakonu o restituciji koja je u toku oživela je uverenje naslednika velikih nacionalizovanih poseda, da će im imovina njihovih predaka uskoro biti vraćena. Većina naslednika očekuje povratak imovine u naturi i planira nastavak poslova svojih bogatih predaka.
        
– Kada mi država vrati plac pradede Vlade Mitića na Slaviji, gde je udario temelje prve srpske robne kuće, pokušala bih da sa investitorima sagradim taj objekat i ostvarim njegov san – poverila nam se Marija Nikolić, praunuka jednog od najvećih srpskih trgovaca.
         
Vlada Mitić se kao trgovac doselio u Beograd iz Užica i zakupio kuću u Knez Mihailovoj ulici, koja je vremenom dobila narodno ime „Mitićeva robna kuća“, mada nije bila u vlasništvu porodice. Kako se Mitić bogatio, tako je ulagao u nekretnine. Ženi Leposavi je u miraz doneo zgradu sa 24 stana u Gospodar Jovanovoj, a kupio je i plac na Slaviji i udario temelje prve srpske robne kuće. Rat je sprečio njeno podizanje. Danas ovaj Mitićev plac sa oko 31.000 kvadrata vredi oko 16 miliona evra.  
         
– Komunisti su 1945. mog pradedu Vladu Mitića, kao narodnog neprijatelja koji je „radio u vreme kada su Nemci bili u Beogradu“, osudili na godinu dana prisilnog rada i oduzeli mu svu imovinu. Ostao mu je samo  stan, u kome je živela porodica Mitić sa još dva „komunistička podstanara“. Mi naslednici očekujemo da nam se sva imovina vrati i da budemo biznismeni kao i naši preci – priča Marija Nikolić, inače, beogradski  trgovac.  
         
Ovakve planove imaju naslednici i drugih nekada najbogatijih porodica u Srbiji, koje su svoj imetak stekli pre dolaska komunista na vlast.
          
– U Srbiji i inostranstvu ima oko 3.300 naslednika najbogatijih srpskih porodica, koje su sve do 1944. godine držale, gotovo, polovinu  srpske privrede. Njima je u sklopu borbe protiv buržoazije i saradnika okupatora nacionalizovala sva imovinu. Nikada nije napravljen popis te  imovine bivših srpskih kapitalista – kaže Dragana Milovanović, osnivač  Lige za zaštitu privatne svojine i ljudskih prava iz Beograda, koja je na svojoj koži osetila koliko je nacionalizacija bila gruba.   
         
Njeni deda i baba su u Nišu ostali bez kuće i radnje, čije slike drži u kući. Dragana Milovanović je danas naslednica imovine dede Dragomira Milovanovića, koji je imao palatu i dve radnje u Nišu, kao i nasleđa bake Anđe Dimitrijević, koja je imala pola robne kuće u Nišu.
         
– Oni nisu bili plemići ili milijarderi, već pripadnici gornje srednje klase, posvećeni poslu, usavršavanju svoje strzuke i razvoju svoje porodici – objašnjava Dragana Milovanović.
         
I pominje Tragovački fond, koji je osnovan 1903. u Beogradu kao osiguravajuće i investiciono društvo sa oko 3.200 članova i kapitalom od oko 300 miliona dinara. Njegovi članovi su bili najugledniji srpski industrijalci, bankari i trgovci, čija su porodična imena postala pojam srpskog biznisa – Spasić, Bajloni, Vajfert, Mitić, Veljković.
       
Pored hiljadu naslednika bogatih Beograđana i stotinu uglednih Vojvođana čeka povraćaj imovine. Među njima najpoznatija je porodica Tanurdžić, čiji je potomak Nikola Tanurdžić iz Novog Sada predsednik Udruženja građana za povraćaj nacionalizovane imovine u Vojvodini. Ovoj   porodici je oduzeta palata u centru Novog Sada, “Zvezda film” i još nekoliko zgrada u vojvođanskoj prestonici.  U Subotici naslednik Gabor Mikloš traži da mu se vrati fabrika bicikala “Partizan”. Subotički naslednici Vladimir Rajčić i Julijana Skenderović morali su oglasom u medijima da štite svoje vlasništvo nad mlinom “Va¬gar” i fabrike “Meteor” da ne bi bili prodati.
        
– Kada je 1948. godine Srbija ukazom nacionalizovala imovinu uglednih trgovaca i lekara u Vrnjačkoj Banji je oduzeto 27 hotela i pansiona. U međuvremenu, novi biznismeni su podizali privatne hotele i vile, a da starim vlasnicima njihove nisu vraćene. Tako i danas, nekada najimućnije banjske porodice Janković, Vlahović, Brđević, Topličić i Sofirović čekaju da im država vrati otete hotele i pansione – posvedočila nam je naslednica hotela Slađana Lazić i član odbora Lige za zaštitu privatne svojine i ljudskih prava u Vrnjačkoj Banji.
       
Hotele u Nišu traže članovi porodica Milenković, Spasović i Milovanović. U Smederevu najveći vlasnici nacionalizoavne imovine su Zorka i Darko Marjanović, koji imaju tapije od poljoprivrednog kombinata „Godomin“. Čuvenu fabriku vina i vinjaka „Rubin“ iz Kruševca potražuje naslednik Brana Marković. Mirče Kurtović bi, ako bi mu država vratila posede u Mačvi bio vlasnik zemlje gotovo polovine ovog regiona.

PRVO REHABILITACIJA, PA RESTITUCIJA
        
– Podnošenje zahteva za povraćaj imovine počelo je 2005. godine, ali je bilo uslovljeno rešenjem o političkoj, odnosno sudskoj rehabilitaciji bivših vlasnika, koji su bili osuđivani. Svi politički neosuđivani i slobodni građani, mogli su da podnesu zahteve bez ikakvog uslovljavanja – kaže Slađana Lazić, član Lige za zaštitu privatne svojine i ljudskih prava 
        
Najviše nekretnina za povraćaj očekuju verske zajednice – Srpska pravoslavna crkva i Rimokatolička crkva, potom Trgovački fond iz Beograda, Srpska akademija nauka i umetnosti, i Beogradski univerzitet. Od pojedinaca najviše potražuje Zadužbina Nikole Spasića, koja  u svom zahtevu navodi 14 veoma značajnih nekretnina.
      
– Kada je moj deda Maksa Antonijević 1890. godine kupio plac sa kafanom „Ruski car“ od Nikole Krsmanovića, na uglu Knez-Mihailove i Obilićevog venca, prodao je babinu dijamantsku dijademu i na tom mestu podigao palatu sa dvadeset dva stana. Komunisti su nam pedesetih oduzeli zdanje i za Prvi samit nesvrstanih zemalja u Beogradu 1961, brzopotezno ga renovirali i u prizemlju otvorili ekspres restoran “Zagreb”. Od tada je palata počela da trune i da propada do današnjih dana.
          
Ovako govori Zoran Antonijević, naslednik deda Makse, koji sa suprugom Vanjom živi na trećem spratu i već šest decenija čeka da im država vrati otetu palatu i susedne dve zgrade, koje su bile u porodičnom vlasništvu. Palata ima 2.250 kvadrata, a restoran „Ruski car“ sa podrumima još 1.440 kvadrata. Sve do 1994. restoranom gazduje Ugostiteljsko preduzeće “Stari grad”, kad ga ova firma daje u zakup Džeku Samardžiji, povratniku iz Australije. On restoranu vraća staro ime “Ruski car”, a suteren pretvara u diskoteku. Nedugo zatim zakup restorana preuzima pokojni Jusuf Bulić, vlasnik FK “Železnik”, ali od njegove smrti da vode njegova supruga i sin.
         
– Nudili su mi dva miliona evra da prodam prizemlje i restoran. Odbio sam i tužio sam Buliće za otimanje imovine i za uništenje prizemlja. Zgrada je pod zaštitom države, a Bulići su u njoj bušili i zidali šta su hteli. Još smo na sudu – priča Zoran Antonijević, koji nam se žali da je jako teško živeti u svojoj kući koja pripada drugima.
        
– Živimo kao ljudi u senci, ne smetamo stanarima, a oni nas ne zarezuju – objašnjava Antonijević.
           
Nisu Antonijevići jedini Beograđani koji u širem centru prestonice potražuju svoju porodičnu imovinu. Njihove komšije, porodica Minić potražuje hotel „Mažestik“, naslednici braće Radojlović traže od države natrag robnu kuću „Nama“, odnosno „Beograd“, a Aleksa Krsmanović zgradu Protokola na Terazijama. Sofija Srbljanović je jedan od naslednika skadarlijske pivare i pijace poznate porodice Bajloni. 

– Porodica Ignjata Bajlonija bila je trgovačka porodica. Njihov imetak je sticalo više generacija industrijalaca. Imali su fabrike i na desetina kuća u Beogradu. Sva imanja oduzeta su im nakon početka rata, 1941. godine. Tada porodica i odlazi iz zemlje. Nikada se nisu vratili. Gordana Bajloni, najstarija ćerka, nastanila se u Lisabonu. Ostvarila je zapaženu poslovnu karijeru, a bila je i kolekcionar vrednih umetničkih predmeta. Njihovi naslednici su uporni u nameri da povrate porodičnu imovinu – tvrdi advokat Aleksandar Ješić.
         
Poznati beogradski hotel „Kasina“ pripadao je porodici Marković u čijem je vlasništvu bio kompletan placa koji se prostirao od današnjih Terazija, pa sve do Dečanske ulice. Jedan od naslednika je Milan St. Marković, čuveni modni kreator. Slobodan Prorok kao predstavnik naslednika hotela “Prag” u Beogradu, traži preko suda da se vrati ovo zdanje u Ulici Narodnog fronta. Hotel „Astorija” potražuju članovi porodice Ninković. Naslednik je čuveni advokat Đurđe Ninković, koji je pisao i predloge zakona o povraćaju imovine u vladi Zorana Đinđića 2001. godine.
       
– Svi simboli Beograda, poput „Mitićevog placa”, palate „Albanija”, hotela „Kasina”, „Moskva”, „Park“, „Astorija”, ili stare pivare u Skadarliji s izvorištima mineralne vode duboko pod zemljom, bili su u privatnom posedu. Ceo Beograd i pola srpske privrede bili su deo imovine „starih buržuja” ili vlasništvo akcionarskih društava. Priče o njihovom nastanku, vlasnicima, revoluciji i oduzimanju predstavljaju deo nacionalne ekonomije i kolektivnog pamćenja. Povraćaj i oživljavanje te imovine je deo procesa stvaranja novih srpskih kapitalista – kaže Dragana Milovanović, predsednica Lige za zaštitu privatne svojine i ljudskih prava iz Beograda.
        
I napominje da su najveći vlasnici fabrika, palata i vila u prestonici bili članovi Trgovačkog fonda, osiguravajućeg i investicionog društva iz 1903. godine, koje je podiglo palatu „Albanija“
      
– Fond je imao 3.200 članova i kapital vredan 300 miliona dinara. Bio je okosnica razvoja građanskog društva u Srbiji. Trgovački fond je kupio zemljište i sagradio ovu palatu, a potom podigao i zgradu „Nolita”, kao i još tri zdanja na Slaviji – gde je danas sedište gradilišta zgrade Narodne banke Srbije – otkriva Dragana Milovanović.
         
Ova zdanja su oduzete Trgovačkom fondu između 1958. i 1962. godine, ali od kako je ona obnovila njegov rad, potražuje ove palate natrag.
        
KNEZ MIHAILOVA MENJA VLASNIKE
            
– Kada bi država svim pravim vlasnicima vratila njihovu nacionalizovanu imovinu u Srbiji, Beogradu i svim drugim gradovima, više to ne bi bila ona zemlja koju znamo već sedam decenija. Najviše promena bi pretrpela Knez Mihailova ulica, koja je kao poslovni i trgovački centar najelpša i najpoznatija ulica na Balkanu – kaže Gordana Gordić ekspert Zavoda za zaštitu spomenika, koja odlično poznaje sve zgrade u najlepšoj srpskoj ulici i njihove graditelje i vlasnike.
        
Smatra se da je još u vreme Rimljana na prostoru od Terazija do Kalemegdana bio centar naselja Singidunum. U vreme Turaka ovde su krivudale ulice sa baštama, česmama i džamijama. Sredinom 19. veka u gornjem delu, gde je danas Biblioteka grada Beograda, bila je bašta kneza Aleksandra Karađorđevića. Tek nakon izrade regulacionog plana Beograda, 1867. godine, koji je uradio Emilijan Josimović, izgrađena je gradska ulica.  
        
– U toj ulici najuticajnije i najbogatije porodice trgovačkog i političkog Beograda grade kuće i palate, naseljavaju se i otvaraju svoje radnje, kafane i hotele. Godine 1870. Uprava grada Beograda je i zvanično krstila dajući joj ime – ulica Kneza Mihaila – daje nam istorijski prikaz Gordana Gordić.    
         
Knez Mihailova ulica je dugačka 690 metara. Njena površina je 1,4 hektara. Široka je od 22 do 28 metara. Ima na neparnoj strani zdanja od broja 1 do broja 55, a na parnoj strani od broja 2 do broja 56. 
         
– Neparna strana počinje zgradama, koje je Miloš Savić, vlasnik osiguravajućeg društva “Šumadija”, kupio, porušio i podigao 1954. godine petospratnicu. Do nje je robna kuća “Beograd”, koja je ozidana 1936. godine. Prvi vlasnici bili su bogata braća Radojlović, poreklom Cincari. U njoj je otvorena robna kuća „Nama“. A u dvorištu postoji i jednospratnica sagrađena daleke 1860. godine, poznata kao mehana “Ajduk Veljko” – kazuje Gordana Gordić.
          
Najvažnije zdanje na neparnoj strani je zgrada Srpske akademije nauka i umetnosti na broju 35, čija je gradnja počela 1912. godine, ali je zbog ratova, završena 1. maja 1924. godine. U prizemlju zdanja bili su dućani, spratovi su korišćeni za kancelarije a mansarda za stanovanje. U zgradi Akademije započeo je 1929. godine sa radom Radio Beograd, ali je u proleće 1934. godine predajnik skinut i preseljen u Makiš. SANU zajedno sa  Bibliotekom grada Beograda i Muzejom Zepter ulicu čini intelektualnim centrom.
        
Neparnu stranu ulice završava na broju 51 bivši hotel i poslastičarnica „Grčka kraljica“, koja je već mesecima zatvorena. To je najstarija zgrada u današnjoj Knez-Mihailovoj ulici i jedina građevina u celom Beogradu koja je od svog postanka do danas kafana. Zgrada je podignuta oko 1835. kao han. Bila je prvo vlasništvo Despota Stefanovića, a od 1860. bankara Jovana Kumanudija.
       
– Na parnoj strani, na broju 1 nalazi se jedan od simbola prestonice Palata „Albanija“, koju je gradio Trgovački fond srpskih kapitalica i otvorio je 1939. godine. Dobila je ime po kafani, koja je tu srušena 1936. Palata ima 13 nadzemnih i četiri podzemna sprata, visoka je 53 metra i ukupne je površine 8.000 kvadratnih metara. Godine 1983., proglašena je za kulturno dobro od velikog značaja – otkriva nam Dragana Milovanović, čelnik trgovačkog fonda.
        
U produžetku ulice je Dom štampe, koji je osnovao Moša Pijade i na broju 12 kuća braće Matić. Godine 1932. kupio je Geca Kon, koji je bio vlasnik čitavog bloka do Čika Ljubine ulice i otvorio legendarnu knjižaru. Kosta Mesarović, rodom iz Sremske Mitrovice i sin bogatog žitarskog trgovca, udružio se sa Mihailom Pavlovićem, poznatijim kao Ćir Mijajlo, i  na broju 18 godine 1865. otvorio trgovinu na veliko pod nazivom “Mesarović i Pavlović”. Njen naslednik je Mića Mesarović, jedan od retkih naslednika koji živi u zgradi svog pradede .
        
– Komunisti su nam zgradu nacionalizovali, ostavili nam jedan prostrani stan, ali u njega ubacili dva podstanara. Zdanje ima 72 stana, a ja sam u njemu tihi komšija, jer nikome ne smetam i ćutim. Ne znam koliko zgrada vredi. Podneo sam zahtev za povraćaj imovine i nadam se da ćemo mi Mesarovići opet biti vlasnici naše zgrade – rekao nam je Mića Mesarović.
      
Po njegovom mišljenju skoro svaka druga zgrada, od njih stotinu u Ulici Kneza Mihaila ima naslednike koji traže da im se vrati u vlasništvo.   
        
– Ako bi se ostvarili svi zahtevi za povratak imovine, svako drugo zdanje u najvažnijoj srpskoj ulici dobilo bi nove vlasnike i najverovatnije i novi izgled – tvrdi Mića Mesarović, naslednik zgrade na broju 18č.

Najlepšu srpsku ulicu završava na broju 56 zgrada bivšeg hotela „Srpska kruna“, koja je podignuta 1869. Zdanje je izniklo na mestu bivše pijace koja se tu nalazila veoma kratko. Zatim je zemljište pripalo beogradskoj opštini, a od nje ga je kupila bogata porodica Alekse Krsmanovića. Hotel je izdavan u zakup, a posle nacionalizacije postao je Biblioteka grada Beograda.
        
ZAVEŠTANJA NIKOLE SPASIĆA
        
Opančarksi trgovac Nikola Spasić podigao je u Knez Mihailovoj ulici zdanja na desetak brojeva. Zaveštao je svom narodu tri svoje zgrade. Najlepša je na broju 33, a postoji i pasaž Nikole Spasića, koji vodi na Obilićev venac.
      
Trgovac Dimitrije Živadinović podigao je na broju 41 robnu kuću za prodaju kancelarijskog i knjižarskog materijala. Od 1919. tu je Vlada Mitić kao zakupac otvorio više radnji i kreditno odelenje, pa je zdanje dobilo ime „Mitićeva robna kuća“, iako nije bio vlasnik.Antrfile
         
Bogdan Veljković, naslednik Beogradske industrije piva (BIP) podnosio je krivične prijave protiv svih odgovornih zbog prodaje njegove pivare strancima. Veljkovići su bili vlasnici holding banke “Vračarska zadruga”, hotela “Srpski kralj”, više od pedeset odsto akcija “Vajfertove pivare”, mlina, beogradskog muzeja sa izuzetno vrednom zbirkom umetničkih predmeta, kao i 60 hektara vinograda, voćnjaka i povrtnjaka u Smederevu.

Porodica Vladislava F. Ribnikar, osnivača lista „Politika“ potražuje čitavu novinsku kuću. Davorin-Darko Ribnikar, bivši generalni direktor „Politike“ je svojevremeno dobio naknadu samo za korišćenje imena ovog lista, ali ne i pravo na vlasništvo čitave „Politike“, koju su kupili Nemci.

 IMOVINA ZUVEK IZGUBLJENA
            
Usvajanje novog Zakona o povraćaju i obeštećenju nacionalizovane imovine sa nestrpljenjem očekuju vlasnici i naslednici sa Kosova i Metohije. Među njima je i beogradski advokat Radoslav Nedić, koji je naslednik dela imovine svog pradede Nikole Markovića. 

– Deda moje majke Draginje, njen otac Ljubomir Marković i stričevi Teodor i Aleksandar su s kraja 19. i početka 20. veka bili najveći trgovci duvanom i solju, vlasnici prve parne strugare i prvog hotela „korzo“ u Peći. Trgovali su do Kine i Indije. Imali su šumu u Rugovi, kao i imanja od više desetine hektara sa voćnacima i vinogradima. Imovina im je konfiskovana, iako niko od Markovića nije osuđivan kao državni neprijatelj – objašnjava nam Nedić.

On je rođen u Peći 1937. godine, i odrastao je u porodici advokata Svetozara Nedića, koja je i svoju decu školovala za advokate.

–  Mi Nedići se na osnovu majčinog nasledstva pravni sledbenici imovine mog pradede Nikole i dede Ljubomira od 1945. sudimo sa državom oko našeg dela parne strugare. U međuvremenu smo podneli zahtev za rehabilitaciju dede-strica Todora Markovića, koji je politički proganjan i potom emigrirao, kako bismo posle toga podneli zahtev za povraćaj nasleđene imovine – objašnjava nam Radislav Nedić, koji poseduje sudska dokumenta o svojoj imovini, ali nije siguran da u katastru opštine Peć postoje dokumenta o vlasništvu porodice Marković.

Spisi sa suđenja oko imovine porodice Marković su iz Okružnog suda u Peći posle 2000. godine prenešeni u Leskovac, gde ih je Nedić lično pregledao. Međutim, kako mu je prošle godine javljeno – ti spisi su nestali. I zato beogradski advokat Radislav Nedić ne zna kako će se proces koji traje 66 godina nastaviti i završiti.

 Naš sagovornik pominje da su komunisti na Kosmetu pre šest decenija nacionalizovali i vrednu imovinu porodica Jockić, Hadži Ristić, Stevančević, Babarogić i Savčić. Vladimir Lešić, kompozitor iz Beograda, najmlađi je punoletni naslednik srpske poslovne imperije inženjera Miloša Savčića. Za kuće, poslovne zgrade, fabrike, mlinove, rudnike i banke koje im država duguje, on je predao čak 119 prijava Republičkoj direkciji za imovinu. Nekretne porodice Savčić se nalaze od Beograda do Prištine.

– Posed moje porodice je bio u dužini od 84 kilometra puta 14, koji se prostire od Kosovske Mitrovice do Kačanika na jugu i širinom istok – zapad između Prištine i Drenice. Ti tereni su bili u vlasništvu Petra Bujana do 1921. godine. Te godine je formiran konzorcijum od članova porodica Savčić i Acović, koji je otkupio tu imovinu. Desetak godina kasnije dokupili su ostale terene, otprilike oko osam miliona kvadratnih metara prostora – kaže Vladimir Lešić.

Do početka Drugog svetskog rata, porodica Savčić je otvorila i izgradila prve rudnike lignita i izgradila prvu termoelektranu za potrebe južne Srbije. Danas je to gigant termoelektrana “Obilić A i B”. Napravili su i Dom kulture u Obiliću, takođe su podigli naselja za rudare, inženjere i goste, kao i celokupnu infrastrukturu u tom kraju.

DVA PUTA OTETO

Za njihova ogromna imanja na teritoriji Kosova i Metohije, naslednici su podneli zahtev, kao i kompletnu dokumentaciju sa originalnim tapijama, Koordinacionom centru i Vladi Srbije, kako bi od UMNIK-a zatražili zaštitu njihovog vlasništva.

– Oko 95 odsto naše imovine može da se vrati, čak i zemljište, s tim što bi vlasnik morao da nam plaća kiriju – ubeđen je Vladimir Lešić, koji je predsednik srpske Lige za povratak oduzete imovine.

Problem je, međutim, u tome, kako reče advokat Nedić, što u Srbiji ne postoji registar privatne srpske imovine na Kosmetu i da se ne zna koje nekretnine u pokrajini potražuju vlasnici i naslednici nacionalizovane imovine.

– Opšte je poznato da su komunisti oduzeli imovinu Srpske pravoslavne crkve, uspešnih srpskih industrijalaca i trgovaca, ali i crnogorskih kolonista. Samo u Metohiji 60 odsto imanja pripada Srbima. Situacija je složena, jer su našu imovinu nacionalizovali i Titovi komunisti i albanski nacionalisti. Naša imovina je, nažalost, posle nasilnog otcepljenja pokrajine 2008. godine i drugi put oteta.

Problem je i što predlog novog zakona o restituciji ne nudi konkretno rešenje za problem vlasnika i naslednika sa Kosmeta.
       
– Imam utisak da se kreatori zakona nisu mnogo udubljivali u problem naslednika sa Kosmeta i da su taj deo odredbi prosto gurnuli u stranu. Napisali su da će taj problem rešiti „u očekivanju bioljih vremena na kosmetu“, čime su naslednici stvaljeni u neravnopravan položaj. Takva odredba je u suprotnosti sa ustavom Srbije i Međunarodnom kmonvencijom o ljudskim pravima – smatra advokat Radislav Nedić, koji je naslednik imovine u Peći.

S obzirom na rešenja u predlogu novog zakona o restituciji i na stanje u pokrajini, naslednici oduzete imovine na Kosmetu kažu d aza njih postoji samo nada da će Evropska Unija, koja insistira na restituciji, da ponudi rešenja kako da se zaštiti i vrati oteta imovina Srba na Kosovu i Metohiji.