Dvanaestog aprila u Beogradu je održana četvrta po redu Komfenercija medija dijaspore i Srba u regionu. Skup je otvorio ministar vera i dijaspore Srđan Srećković koji je naglasio da su mediji oduvek bili važan činilac političkog, ekonomskog i kulturnog života u rasejanju.

- Podsetiću vas da su prvi srpski listovi i časopisi nastali u dijaspori, kao, na primer, “Slavenoserbski magazin” 1768. u Italiji i “Novine Serbske” 1813. u Australiji. Oni su tada otvarali Srbiji prozor u sveta. Danas imamo preko 90 elektronskih, štampanih i internet izdanja u najmanje 25 zemalja širom sveta – rekao je ministar Srđan Srećković.

Konferencija je zamišljena kao javna tribina 36 predstavnika redakcija iz rasejanja, kolega iz srpskih medija u otadžbini i političkih poslanika. Na prvom panelu u Pres centru UNS-a govoreno je o RTS-u kao javnom servisu Srba dijaspore i regiona i o programu Međunarodnog radija Srbije i interaktivne mape radija. Govornici su bili rukovodioci ova dva važna medija, Zoran Milikić, Nenad LJ. Stefanović, državni sekretar Miodrag Jakšić i dr Tatjana Ćitić, urednica Satelitskog programa.

Na drugom panelu u Medija centru raspravljalo se o položaju medija dijaspore u globalnoj krizi, o čemu su govorili Vukašin Obradović, predsednik NUNS-a, Gojko Raičević, urednik sajta “In4s” iz Podgorice, Dragan Jakoviljević, urednik u “Srpskim nedeljnim novinama” u Mađarskoj i autor ovog teksta.

Ministar vera i dijaspore Srđan Srećković

-  Kriza je dovela do ogromnih promena kod tradcionalnih medija, jer se smanjuju njihove redakcije, budžeti i uloga u informisanju ljudi. Istraživanja su pokazala da na jednog čitaoca štampanog medija dolazi 10 čitalaca internet portala tog istog medija. U budućnosti, opstanak tradicionalnih medija je podređen prelasku na elektronska izdanja, čime se gubi njihov informativni značaj – upozorio je Vukašin Obradović. 

Dragan Jakoviljević je rekao da iako su “Srpske nedeljne novine” jedne od najstarijih u rasejanju, država Mađarska odvaja sve manje sredstava za njihovo uređivanje i štampanje. U Crnoj Gori pak, kako tvrdi Gojko Raičević nema srpskih medija, izuzev ove agencije i njenog sajta, koji se tek bori za svoje mesto. U Australiji, na primer, postoji deset radio stanica i srpskih etničkih programa, dva tv kanala, četiri novine i dvadesetak crkvenih glasila. Broj srpskih elektronskih stanica nije poznat, ali ih ima mnogo. Na 200.000 Srba na Petom kontinentu to je dovoljno, na prvi pogled, za redovno informisanje naših ljudi.

- Vlasnici srpskih medija u dijaspori prvo domicilne države, potom SPC i nacionalne organizacije, zatim udruženja, asocijacije i grupe, potom pojedinci. U Australiji postoji 10 etničkih radio-programa. Kada su osnovani da bi država pružila šansu da se čuje glas doseljenog naroda, 70 odsto tog programa bio je namenjen srpskim vestima, a samo 30 posto australijskim temama. Kako je multikulturizam zamro, danas država Australija traži da se u etničkim radio programima 70 odsto emisija posveti australijskim temama, a samo 30 odsto srpskim. Time se gubi etnički smisao ovog državnog radija – rečeno je na tribini.

Najveći problem 90 srpskih redakcija u dijaspori su finansijska kriza, pad tiraža štampanih medija, a sa tim i pad prihoda od marketinga i od donacija. Srpska ekonomska baza u rasejanju nije velika i zbog pada prihoda, u Čikagu se, na primer, časopis “Ogledalo” nalazi pred gašenjem. A u Kanadi i Australiji poslednjih godina neki dnevnici izlaze periodično – dva puta nedeljeno. Drugi problem je nepostojanje uredništva kao kolektivnog nacionalnog tela, koje funkcioniše kao glavni urednik i spona između medija i srpske zajednice. I nepostojanje profesionalnih urednika, novinara i snimatelja. Redakcije naših medija u rasejanju uglavnom čine pojedinci, entuzijasti, koji se bore za opstanak glasila.      

U Kanadi radi Srpska televizija, koju uspešno vodi Blagoja Ristić, a i Detroitu sajt “Serbijana” Mikija Božinovića, koji je postao izvor informisanja američke publike. Veoma značajan je i časopis “Zavičaj” koji izlazi u Srbiji i Beču i piše o zbivanjima u evropskom rasejanju. Kao i radio “Avala”, koji vodi Aleksandar Žigić u Čikagu, koji je dopisnik RTS-a. Među aktivnijim medijima pomenuti su “Beoradio” iz Sidneja, “Srpski radio” iz Los Anđelosa, “Novine” iz Toronta, “Amerikanski Srbobran” iz Pitsburga, “Naša reč” iz Temišvara, kao radio i tv program iz Rumunije.  

Rade Bakračević, urednik iz Maribora je u svojoj diskusiji zatražio da se postigne dogovor između Televizije Srbije, Radia Beograd, srpskih štampanih medija iz Srbije  i srpskih medija po svetu da dozvole objavljivanje tekstova i fotografija iz svojih medija bez autorskih dozvola.

Ekonomska kriza je, po opštem utisku oko 70 prisutnih srpskih medijskih poslenika iz 36 zemalja sveta, ostavila negativne posledice, jer, kako je ocenjeno, mediji manjina i etničkih grupa u svetu, koji izlaze na njihovom maternjem jeziku, predstavljaju jedino nadgradnju osnovnih potreba dijaspore u inostranstvu. Mediji su bitni da bi sprečili asimilaciju Srba, a razvili integraciju našeg naroda u tuđini.

- Kao privatni mediji neprofesionalaca, naše radio i tv stanice, na primer, nisu nikada razmatrale mogućnost da se udruže i naprave celodnevni radio program. Tako, na primer, u Čikagu doseljenici iz Meksika i Poljske imaju svoje nacionalne radio stanice koje rade 24 sata, dok mi imamo samo radio emisije, koje emituju program samo subotom ili nedeljom – kaže Žigić.      

Govoreno je o tome kako država Srbija kao matica može da pomogne da naša glasila uspešno funkcionišu i izvršavaju svoj zadatak nacionalnog i verskog očuvanja i ujedinjavanja Srba u rasejanju. Potrebno je da se redakcijama srpskih medija uputi kadrovska pomoć preko državnih javnih servisa i agencije, kako bi se unapredio rad naših redakcija u svetu i da se finansijski pomognu najbolji medijski projekti i programi u rasejanju.

- Zaključeno je da je neophodno da se stvori srpska informativna mreža u rasejanju, da RTS bude nosilac medijske slike dijaspore  i da se uz pomoć države, srpske redakcije profesionalizuju, kako bi odgovorno i bolje radile svoj posao – konstatovao je na kraju konferencije Nino Brajović, generalni sekretar UNS-a i jedan od domaćina.  

ZAVIČAJ U SRCU

- Čitavu deceniju svakog meseca stvaramo novi broj pravih zavičajnih novina i jačamo most matice i dijaspore vredno i predano. Sada nas čitaju u 108 zemalja putem interneta i prate naš TV- program. “Zavičaj” u kome ste uvek kod kuće su naše novine koje su nebrojeno puta upravo činile osnovnu sponu matice i rasejanja – kaže glavna urednica časopisa Kristina Radulović Vučković.

TESLA U GRACU

Rade Bakračević, glavni urednik lista “Štajerske novice” iz Slovenije pozvao je prisutne novinare i političare da pomognu srpsku Štajersku zajednicu da podigne spomenik Nikoli Tesli u dvorištu zgrade “Joaneum” u Gracu. Tu je srpski genije studirao od 1875. do 1877. godine. Članovi Štajerske zajednice su od odgovornih ljudi iz Graca dobili su dozvolu da podignu spomenik. Spomenik bi izradio Milisav Tomanić, akademski kipar iz Celja.

”Успостављање савршеног друштвеног уређења је проблем који зависи од законитих међусобних односа између држава и не може бити решен док се то стање не разреши.” – Имануел Кант(1)

            Парафразирајући Кантове речи из навода на почетку текста, Косово* не може да успостави ни најпростије друштвено уређење (разумевајући га у овом случају у ширем значењу тог израза од оног који се односи само на друштвено уређење прописано уставом) јер постојање самог Косова* зависи од законитог положаја те ”државе” у односу на суверене државе овога света.(3)

            Косово*, овакво какво је успостављено данас, је недоречена творевина чија сувереност је сумњива без обзира на тачку гледишта и на разумевање самог појма суверенитета–али нарочито је то очигледно када се суверенитет схвата као оно што је sine qua non(4) државе(5).

            У сваком бољем речнику правних термина може се сазнати који су најосновнији атрибути суверености које данашња држава мора да поседује. На пример, Блеков Речник правних термина, јадан од највиших ауторитета у тој области, дефинише суверенитет на следећи начин: ”врховна, потпуна и неограничена власт; врховни политички ауторитет; врховна воља; инокосни извор политичке власти из којег проистичу све друге политичке моћи; моћ уређивања (…) унутрашњих односа без диктата из иностранства.”(6)

            Као што је већ поменуто, сувереност Косова* је правно сумњива у међународним односима и то не само због недостатка међусобног признања у односима са огромном већином суверених држава у свету већ и када се посматра са тачке гледишта засноване на традиционалном Вестфалијанском схватању суверенитета–што подвлачи неспособност Косова* да изостави стране чиниоце из ”сопствених” структура власти у оквиру ”сопствене” територије. Сам Устав Косова* именује стране факторе, и цивилне и војне, као ”финални ауторитет” у оквиру Косова*.(7)

            Када се узме у обзир унутрашња сувереност–у смислу формалне организације политичког ауторитета унутар државе, и способности оних органа који тврде да званично владају Косовом као сувереном државом да заиста и врше ту власт–чак су и УН (УНМИК), чији је Косово још увек званични протекторат, изразиле став да ”влада” Косова није у стању да контролише целу ”своју” територију, а нарочито тзв. ”Север Косова”, који је под контролом Срба (који целу Покрајину Косово и Метохију сматрају саставним делом Републике Србије).(8)

            Чак и четврти облик суверенитета(9), тзв. међузависна сувереност, описана као ”оно што јавне власти чине у смислу контроле протока људи, информација, капитала и идеја преко државних граница(10)” је сумњиве природе у случају Косова, и очигледно је да је ограничен (боље рећи–непостојећи) одредницама Резолуције 1244(11) Савета Безбедности Уједињених Нација, које се односе на Договор из Рамбујеа(12), и којима се обезбеђује имунитет НАТО снагама и признаје им се ”неограничена слобода кретања и приступа.”(13)

Суверенитет као теоријски концепт

            У политичкој теорији има разних разумевања значења суверенитета: политико, правно, унутрашње, међународно, de jure, de facto, утицајно, ограничено, релативно… (14)

            Ипак, без обзира на виђење суверенитета, држава, да би била заиста суверена мора да поседује стално становништво, дефинисану територију, управну власт, и капацитет да остварије међународне односе са другим сувереним државама. (15)

            Ипак, од 1576, када је израз суверенитет употребљен по први пут(16), две су теорије доминантне: Класична теорија, и Конститутивна теорија. Разликују се у односу на разумевање односа суверенитета према власти у држави, иако обе теорије сматрају да је главни атрибут суверености неограничена власт.(17) Класични теоретичари верују да су власти суверене, и тиме неограничене, док конституалисти верују да су власти државе суверене и њихове одлуке финалне, али да су ограничене самим тиме што им сувереност проистиче из устава који је конституисан народом те државе.(18)

            Класична теорија описује три главна елемента суверенитета: неограничену власт, суверену власт као извор свих права државе на својој територији, и државни апарат као носиоца тог суверенитета (то није ни устав ни народ).(19)

            Конститутивна теорија тврди да је извор суверености правни документ, Устав, из којег државне власти црпу свој ауторитет и моћ, и да сама сувереност није ни у чијој посебној вољи.(20) и (21)

Историјски преглед

            У најдавнија времена је спознато да мора да се успостави ред и суверена моћ над људском заједницом ако се жели цивилизовано друштво са његовим одговарајућим функцијама. И најранији ствараоци наше западне цивилизације су у својим далима приказивали јасну разлику између света уређеног и вођеног принципима цивилизованог друштва, и оног другог, који се није развио више од најпримитивнијег и хаотичног облика живота. Хомер нам је већ представио, у Илијади и Одисеји, свет Киклопа.(22) Том свету је насупрот постављен идеал уређеног и цивилизованог друштва, које нам описује ”син Великог Леарта, Одисеј, мудрац у Савету великаша”, који, обдарен мудрошћу Атинином, подучава Хелене какву власт да прихвате и каква је добробит у томе да се подреде потпуној суверености владара.(23)

            Ипак, чак и тако рано у људској историји, диже се глас који изражава мишљење да сувереност не проистиче само из божанског извора већ и од самог народа којим се влада, и да су, без сагласности и сарадње, сви позиви на суверенитет празни и бесмислени.(24) Највећи умови антике, филозофи и политички мислиоци, расправљали су о овоме што ми данас називамо суверенитет иако му нису приписивали све оне атрибуте које има у свом савременом значењу.

            Платон је предлагао савршени систем у којем би сувереност (политичка моћ) требало да буде само у рукама оних особа које ”знају шта је добро”(25)–такозвани ”владари-филозофи”.(26)

            Аристотел је користио грчки израз ”то курион” уместо данашњег израза ”суверенитет” и није га разумео као врховну власт успостављену неким заједничким актом (уставом) већ га је разумео само као чињеничну надмоћ.(27)

            Слично Аристотелу, Тукидид, у својој Историји Пелопонеског рата, бележи шта је најчешће схватање суверенитета у то доба–вечити закон којим моћ и сила дају право власти и заповедања онима који поседују моћ и силу.(28) Такозвани ”Случај острва Мелоса” (града-државе), како га је описао Тукидид, је први случај, о којем имамо запис, примене принципа ”Сила је Право”(29), нарочито када се у опису прочита порука Атињана грађанима Мелоса, којом оправдавају њихово поробљавање–да је ”божанство увек на страни оних који имају бројније чете.”(30)

            У истом духу је и једна од најкраћих дефиниција суверенитета, изражена од стране Карла Шмита, у којој он веома јасно описује право значење суверености, не остављајући нас у недоумици у вези са тим ко је истински суверен: ”Суверен је онај ко одлучује у изузетним случајевима.”(31)

            Ширењем и јачањем хришћанства, и његовом коначном победом, његови заступници и идеолози су покушали, барем теоретски, да унапреде разумевање суверенитета (и његову дефиницију) додавањем легитимности свему ономе што се раније подразумевало под суверенитетом. Направљена је јасна разлика између истински легитимног суверена и оног који је суверен само зато што поседује сурову и сирову власт над неком територијом и над народом који на њој живи. Легитимни суверен је онај који је ”слика божијег величанства” (divinae majestatis imago)(32), док је онај други тиранин, јер легитимни суверен ”жели да постигне да поданици следе законе а да он одржи народне слободе”(33), а тиранин ”потстиче ропску покорност” и ”слика је паклених непочистава.”(34)

            Великодостојници Римске Цркве, и њени филозофи и политички теоретичари, су током векова вредно радили на томе да се усади веровање о њеном апсолутном ауторитету и суверенитету(35) над читавим светом али су се таква схватања одувек сучељавала са схватањима о суверенитету која су постојала у феудализму тзв. Средњег века и оним која су захтевале реалне прилике (realpolitik) у којима су световни монарси покушавали да успоставе свој суверенитет у својим државама.(37)

            У старом Римском царству, и у његовом правном систему, моћ цара је била схватана као нешто што произилази из власти коју му дају грађани римски. Када је Царство постало хришћанско, моћ владара је почела да буде виђена као нешто што Бог преноси на њега.

            Како је јачао сукоб између папа и царева тзв. Светог Римског Царства, цареви су почели да се присећају старог римског права и његових предности, тако да их је цар Фридрих Црвенобради нарочито искористио да увећа и ојача царски апсолутизам. Та изузетна моћ и њено задирање у све поре живота поданика довеле су до тога да се појави отпор том схватању и да дође до осмишљавања нових схватања концепта суверенитета.(38)

            Пред крај тзв. Средњег века и на почетку тзв. модерног доба на тзв. Западу, читав низ филозофа и политичких теоретичара је представио нове идеје о суверенитету, удаљавајући га од Цркве (без обзира на то које су верске вође следили) и повезујући га, у прво време, са монархом, а касније и са народом државе–али је увек тај чинилац-ДРЖАВА-био присутан и суштински, и за постојање и за деловање суверенитета.(39)

            Макијавели је био међу првим модерним мислиоцима који је, да би некако сузбио силу и дивљање многобројних безаконих великаша који су харали Италијом његовог доба, предложио да се сва врховна и апсолутна власт преда у руке једног монарха.(40)

            Француски филозоф, Жан Бодин, је такође снажно подржавао и заступао краљевски апсолутизам и суверене прерогативе монарха, чак му дајући и право да ”буде изузет од закона његових претходника… чак и од оних које је он сам донео… Сувереност значи бити изнад, ван, изузет од закона.”(41)

            Многи филозофи, у потпуности напуштајући идеју о превласти папства и Римске Цркве у области световне политике, следили су Бодина, подржавајући идеју краљевског апсолутизма и потпуне суверености монарха. Међу њима су и Спиноза(42) и Томас Хобс(43), али је Јоханес Алтусијус био први који је представио теорију федеративног републиканизма, дајући сувереност у руке народу.(44)

            Једна од најважнијих личности из света религије тог доба, Мартин Лутер, немачки протестантски реформатор, развио је јасан теолошки аргумент (45) у корист преношења световних права папа и Римске Цркве у руке световних владара (немачких принчева), преносећи суштину суверенитета на њих, а да није улазио у расправу на пољу политичке теорије.(46)

            Тај судар верских и политичких идеја и сила се полако кретао ка дипломатском решењу–прво Аугсбуршким миром (1555.), којим је суверена независност појединачних принчева у њиховим државама била наглашена принципом ”вера владара, вера поданика” (cuius regio, eius religio), а онда, коначно, Вестфалским миром(47) из 1648, којим су раније тврдње и папа и царева о васељенској власти или Цркве или Царевине биле порушене, и где је дошло до потпуног признања суверености појединачних (чак и најмањих) држава у дипломатским односима Европе. Ипак, и Римска Црква(48) и Свето Римско Царство(49) су покушавали да изврше рестаурацију претходног система, настављајући (чак и до данас) да негују те идеале давно прошлог доба.

            Савремени теоретичар, Данијел Филпот, каже: ”Систем суверених држава нам је дошао на челу револуција. Нарочито са две чувене. Прва је оно што је политички научник Џон Џерард Раги описао као ‘најглавнију измену контекста у међународним односима у овом миленијуму”–прелаз, у Европи, из средњевековља у модерни међународни систем, који је свој потпуни облик задобио Вестфалијским миром из 1648.’ Тај се систем, касније, раширио, брзо, преко целог света, када су се распала колонијална царства после Другог светског рата. Независности држава након колонијализма су та друга револуција.”(50)

            Иако је требало да дође до још неколико међународних уговора (наравно, после исто толико веома разарајућих и крвавих ратова) да би се стабилизовао тај нови систем суверених држава, на крају је до тога дошло и то је постала норма у међународним односима (51) све док није дошло до његовог насилног рушења ”Косовским ратом” 1999, и признањем, од стране многих великих сила, 2008, једнострано проглашене независности албанске муслиманске националне мањине унутар суверене територије државе Србије.

            Упркос многим савременим личностима које суверенитет проглашавају ”концептом који није сталан”(52), ”анахроним концептом”(53), или, чак, исмевајући га, ”драгоценим”(54), сам чин признања независности и суверенитета Косова* од стране водећих западних држава је, ипак и опет, доказао тачност тврдње Елихуа Бурита да је ”суверенитет најглавнији драгуљ државе… [Није он само] велико животодавно право државе–он је њена слава и независност, њен највреднији посед.”(55) 

Недостатак легитимитета и суверености ”државе” Косово*

            Макс Вебер је давно објаснио да политички систем, ако жели да буде легитиман, мора да обезбеди да ”сваки истински однос императивне контроле мора да буде заснован на одређеном минимуму добровољне покорности.”(56) Ако се Веберова три основна типа легитимне доминације размотре у случају Косова*, може се доћи до следећих закључака:

            Припадници и чиновници такозване ”међународне заједнице” очекују да им се призна тзв. ”рационална” основа њихове легитимне доминације Косовом–они су, дакле, сами себи дали легитимно право да окупирају суверену територију међународно признате државе Србије и да на тој окупираној територији успоставе нови поредак, на основу своје сопствене визије онога што су сами замислили да буде, ако не савршенa а оно бар бољa, напреднијa државa.

            Припадници албанске муслиманске националне мањине на Косову и Метохији основу за своју легитимну доминацију виде у ”традиционалном” карактеру свог статуса на Балкану током пола миленијума муслиманске турске власти. То наслеђе им, као припадницима ислама, гарантује правну, политичку, економску и друштвену доминацију над хришћанским ”неверницима” који живе на тој територији.

            ”Политичка елита” албанаца на Косову и Метохији, која је дошла на ”власт” страном окупацијом српске покрајине, за себе захтева трећи тип веберијанске доминације: ”харизматску” доминацију, на основу њихове ”херојске” борбе за ”независност и слободу” албанског народа у тој области.

            Још један важан детаљ у свему овоме је и осећање које проистиче из ”бирократског административног оквира”(57), којe је одлика припадника тзв. ”међународне заједнице” на Косову и Метохији. Они покушавају да изврше обавезе и задатке које им налажу Уједињене Нације, Сједињене Америчке Државе и Европска Заједница, суочавајући се са реалношћу да су ти задаци и обавезе веома често контрадикторни и узајамно поништавајући. Ипак, тај ”оквир” им даје не само изузетан осећај моћи, осећај да припадају нечему особеном и изванредном, да су изнад и ван закона и правила који важе за остале учеснике догађаја на Косову и Метохији(58) (нарочито када је све то подупрто НАТО трупама), већ им, истовремено, даје онај осећај посебности који проистиче из спознаје да су они ти који ”одлучују у случају изузетних случајева.”(59)

            Посматрајући случај Косова* из перспективе суверености, онако како је ипак и даље доминантно у савременом свету, Косово* може да буде виђено као случај sui generis само ако се увиди и призна многобројно преклапање суверенитета на тој територији!

            Резолуција 1244 Савета Безбедности Уједињених Нација (која је и даље на снази, и која је правно призната чак и од стране сила(60) које су званично признале једнострану декларацију независности албанске муслиманске мањине у Србији), потврђује и гарантује суверенитет Републике Србије на територији Покрајине Косово и Метохија (61)

            Исти је случај и са Уставом Републике Србије.(62)

            Истовремено, албанско-муслиманска мањина у Републици Србији је једнострано прогласила независност Покрајине Косова и Метохије од Србије (назвавши га Косово*(63)), тврдећи да је онa суверен на тој територији. Тај суверенитет, уз онај који признају кроз Резолуцију 1244, признале су САД и многе силе које су чланице Европске Заједнице–иако сама Европска Заједница, кaо фактор међународног права, то није учинила, и наставља да сарађује са Уједињеним Нацијама у процесу администрације српске покрајине као протектората Уједињених Нација(64).

            Упркос свему томе, Устав самопроглашене Републике Косово*, у својим члановима 147. и 153., јасно и недвосмислено (и противуставно!) одриче Косову* независност и суверенитет, наводећи да су ”коначне власти” на Косову* цивилни представник Уједињених Нација и војни представник НАТО снага–с тим што, будући да је члан Устава 153. надређен члану 147., они који заповедају НАТО снагама у највишој инстанци постају коначни суверени Косова*.(65)

Закључак

  Суверенитет је ”сведочење, не онога што се десило, већ онога што су они који су водили расправу, и који су писали о томе шта се десило, желели да њихови савременици верују да се десило, и што су они сами желели да верују да се десило.”(66)

            Заиста је права ноћна мора покушати да се дође до рационалног, логичног, правно и научно утемељеног закључка у вези са стварношћу питања суверенитета на Косову.

            Такође је, исто толико, незахвално изнети било какав политички закључак о томе, или користити правду, демократију или право на самоопредељење као потпору за став о суверенитету на Косову.

            Оно што је очигледно јасно у вези са тиме је да се скоро не зна броја тврдњама о томе ко је суверен на Косову.

            Суверености се преклапају и поткопавају једна другу, негирајући се и сукобљавајући се, ткајући вео заблуда и збуњености и сејући семе раздора и сукоба на том тако плодном и родном тлу.

            Ипак, највероватнији кандидат за суверена Косова (и онај коме се нико заиста при здравој памети неће сувише гласно успротивити) није нико од цивилних потраживача те титуле, без обзира да ли су са Балкана или не,–то је војни савез познат по скраћеници НАТО, тј. особа која, у финалној инстанци, командује њиме, користећи његову војну силу на терену као јасан симбол моћи да увек донесе коначну одлуку о свему што се тиче његових интереса, остављајући нерешеним сва остала питања у сврху очувања свог политичко-војног маневарског простора у будућности.

Вишеслав Симић,професор стратегије и политичке аналитике, Универзитет Ел Текнолохико де Монтереј, Сиудад де Мехико, Мексико.

Фусноте:

1 Immanuel Kant, “On History” – Idea for a Universal History from a Cosmopolitan Point of View (1784) – Seventh Thesis; Translation by Lewis White Beck; The Bobbs-Merrill Co., 1963.

2 The agreement for the regional cooperation and representation of Kosovo, of 24 February 2012, signed in the technical dialogue between the “Republic of Kosovo” and Serbia conducted in Brussels with the facilitation of European Union, states that the country will be represented at the regional forums as “Kosovo*” – UNMIK–Division of Public Information; Media Monitoring Headlines; March 16, 2012 – www.unmikonline.org

3 By April 8, 2012, recognized by 88 out of 193 United Nations members [plus The Republic of China (Taiwan), who is not a UN member; Kosovo hasn't reciprocated the recognition since it is hoping for recognition by the People's Republic of China]; Source: Official Kosovo Government website: http://www.president-ksgov.net/?page=2,54

4 “something absolutely indispensable or essential” – http://www.merriam-webster.com/dictionary/sine%20qua%20non

5 Sovereignty – God, State, and Self; The Gifford Lectures; Jean Bethke Elshtain; Basic Books; 2008; page 2.

6 Black’s Law Dictionary; 8th edition; 2004; page 1430.

7 Articles 147 and 153 of Kosovo’s Constitution.

8 http://www.crisisgroup.org/en/regions/europe/balkans/kosovo/211-north-kosovo-dual-sovereignty-in-practice.aspx  & http://www.globalsecurity.org/military/library/news/2010/04/mil-100407-voa02.htm

9 The four kinds of sovereignty as described by by Stephen D. Krasner in his book Sovereignty: Organized Hypocrisy; Princeton University Press – 1999 – p. 4-5.

10 Ibidem

11 UN Security Council Resolution 1244 (1999); Article 11, sections a and i.

12 http://jurist.law.pitt.edu/ramb.htm

13 Interim Agreement for Peace and Self-Government In Kosovo; Rambouillet, France; February 23, 1999; Appendix B, Sections 6 (a, b, c), 7, 8, 16 and 17.

14 Stankiewicz, W. J., (1976), “Sovereignty as Political Theory,” in: Political Studies, Volume XXIV, No. 2, Oxford: Claredon Press, p. 141, and Heywood, Andrew, (1994), Political Ideas and Concepts: An Introduction; London: Macmillian Press, p. 49-56.

15 The Montevideo Convention on the Rights and Duties of States (signed 26 December 1933); M. O. Hudson (ed.); International Legislation; Carnegie Endowment; Washington; 1931-50; Vol 6, p. 620.

16 Jean Bodin; Six Books on Commonweale.

17 Heywood, Andrew, (1994), Political Ideas and Concepts: An Introduction; London: Macmillian Press, p. 49-53.

18 ibidem.

19 ibidem.

20 ibidem.

21 Also pointed out by Hannah Ardent in her book On Revolution (London, Harmondsworth, 1973, p. 141-178). Also, in her work, Between Past and Future (Page 97. New York, 1961) she points out the problem that modern Liberalism derives from this anti-dogmatic standpoint Since it opposes the superiority of any divinely founded authority over any earthly legitimate power, it has to admit that if there is no authority prior to the power of the earthly authority of the existing political and legal order, there is no possibility that liberal monism can prevent the risk of arbitrary and unrestrained might.

22 “The land of Cyclops first, a savage kind, Nor tamed by manners, nor by laws confined: Untaught to plant, to turn the glebe, and sow, They all their products to free nature owe: The soil, untill’d, a ready harvest yields, With wheat and barley wave the golden fields; Spontaneous wines from weighty clusters pour, And Jove descends in each prolific shower, By these no statues and no rights are known, No council held, no monarch fills the throne; But high on hills, or airy cliffs, they dwell, Or deep in caves whose entrance leads to hell. Each rules his race, his neighbour not his care, Heedless of others, to his own severe.” – The Odyssey; Homer; Translation by Alexander Pope; Digital book location – 347-50.

23 “Good friend, keep still, and hear what others say, Thy betters far: for thou art good for nought, Of small account in council or in fight. All are not sovereigns here: ill fares the state Where many masters rule; let one be Lord, One King supreme; to whom wise Saturn’s son In token of his sov’reign power hath giv’n The sceptre’s sway and ministry of law.’ Such were his words, as through the ranks he pass’d…” – The Iliad; Homer; Translation by Alexander Pope; Digital book location 352-53.

24 “Thersites, with unmeasur’d words, Of which he had good store, to rate the chiefs, Not over-seemly, but wherewith he thought To move the crowd to laughter, brawl’d aloud. The ugliest man was he who came to Troy” […] With scurril words, he thus address’d the King: “What more, thou son of Atreus, would’st thou have? Thy tents are full of brass; and in those tents Many fair women, whom, from all the spoil, We Greeks, whene’er some wealthy town we take, Choose first of all, and set apart for thee. Or dost thou thirst for gold, which here perchance Some Trojan brings, the ransom of his son Captur’d by me, or by some other Greek? Or some new girl, to gratify thy lust, Kept for thyself apart? a leader, thou Shouldst not to evil lead the sons of Greece. Ye slaves! ye coward souls! Women of Greece! I will not call you men! why go we not Home with our ships, and leave this mighty chief To gloat upon his treasures, and find out Whether in truth he need our aid, or no;” – The Iliad; Homer; Translation by Alexander Pope; Digital book location 355-60.

25 Ryan K. Balot and Zena Hitz ; A Companion to Greek and Roman Political Thought – Chapter 24 – Plato on the Sovereignty of Law – Published Online April 24, 2009.

26 Plato; Republic; p. 506.

27 Hermann Rehm, History of the State Law (Geschichte der Staat Rechtswissenschaft);  pp. 95-96.

28 “… of the gods we hold the belief, and of men we know, that by a necessity of their nature wherever they have power they always rule […] we neither enacted this law nor when it was enacted were the first to use it, but found it in existence and expect to leave it in existence for all time, so we make use of it, well aware that both you and others, if clothed with the same power as we are, would do the same thing.” – Thucydides; History of the Peloponnesian War; Book V, page 105.

29 Werner Jaeger; Paideia: The Ideals of Greek Culture, Book I, trans. by Gilbert Highet, pp. 292-303.

30 Thucydides; History of the Peloponnesian War; Book V, page 105.

31 Carl Schmitt – Political Theology – four chapters on the concept of sovereignty; Cambridge, Mass: MIT Press, 1985; page 5.

32 John of Salisbury; Polycraticus (Ioannes Saresberiensis; Policraticus); Libri I, IV and VIII.

33 Ibidem.

34 Ibid.

35 “Romana ecclesia… cuius auctoritate maius non est… Sola enim Romana ecclesia sua auctoritate valet de omnibus iudicare; de ea vero nulli iudicare permittitur” – Gratian; Decretum magistri Gratiani; Liber 9, C. 9-10 and Q. 3.

36 “In France of the thirteenth century the king had the sovereignty over his kingdom, but so had every individual baron over his barony.” (“Car chascuns barons est souverains en sa baronie”) – Beaumanoir; Customs of Beauvaisis; Book II; A.D. 1043; p. 23.

37 “The French monarch doesn’t acknowledge any superior in temporal affairs” – Pope Innnocent III (1198-1216); Decretal: Venerabilem.

38 K. Pennington; The Prince and the Law, 1200-1600; University of California Press; Berkeley, 1993; p. 12.

39 Only in the relatively recent times has the lack of statehood been accepted as a non-essential element for the recognition of sovereignty, and only in international relations. An example is the Sovereign Military Hospitaller Order of St. John of Jerusalem of Rhodes and of Malta, since 1834 headquartered in Rome. Although it is a Roman Catholic religious order, it is recognized as possessing sovereignty by 104 states that have official diplomatic relations with it, accepting the Order’s Head as a sovereign head of state with the title of Prince and Grand Master. The Order has not recognized Kosovo as a sovereign state as of November 15, 2010 – http://www.orderofmalta.org/the-order-and-its-institutions/335/government/?lang=en

40 “The only way to establish any kind of order… is to establish some superior power which, with a royal hand, and with full and absolute powers, may put a curb upon the excessive ambition and corruption of the powerful.” – N. Machiavelli (1469-1527); 1532; The Prince and the Discourses, New York, NY; The Modern Library, 1950; p.28.

41 Jean Bodin; On Sovereignty; Cambridge University Press; 2004; pp. 2, 12, 39.

42 “Only the bearer of all powers, not of the highest power [summa potestas], is in fact true sovereign.” – B. Spinoza; Tractatus Theologico-politicus; XVI, 2; XVI, 20.

43 For Hobbes, life, in the absence of order and absolutist rule, is “solitary, poor, nasty, brutish and short” – Hobbes, Thomas; Leviathan; Cambridge University Press; 1999.

44 Johannes Althusius; Politica; Frederick Smith Carney (Editor); Liberty Fund; 1997.

45 Martin Luther; (1523); Temporal Authority: To What Extent It Should Be Obeyed; Westminster Press; 1967.

46 “By the destruction of the independence of the Church and its hold on an extra-territorial public opinion, the last obstacle to unity within the State was removed,” – J. N. Figgis; (1907); From Gerson to Grotius 1414–1625; 2nd edition; reprinted; Cambridge, UK; Cambridge University Press, 1916; pp. 72, 91.

47 “Westphalia [the beginning of a codification of the greatest secular right on earth] remains the most significant revolution in sovereignty to date.” – Daniel Philpott; Revolutions in Sovereignty; 2002; p. 32.

48 Pope Innocent X (r. 1644–1655) declared it “null, void, invalid, iniquitous, unjust, damnable, reprobate, inane, and devoid of meaning for all time”

49 Until the end of the Austrian Empire, the Habsburgs, who provided most of the Emperors of the Holy Roman Empire, continued to work on the fulfillment of the imperial goal set by one of their ancestors: ” [The Emperor Frederic (father of Emperor Maximilian), in the middle of 15^th century,] seems to have anticipated the future greatness of Austria; for he had imprinted upon all his books, engraved upon his plate and carved into the walls of his palace a mysterious species of anagram composed of the five vowels, A, E, I, O, U. The significance of this great secret no one could obtain from him. It of course excited great curiosity, as it everywhere met the eye of the public. After his death the riddle was solved by finding among his papers the following interpretation– Austri Est Imperare Orbi Universo = Austria Is To Govern The World Universal.” – John Stevens Cabot Abbott; The Empire of Austria; Its Rise and Present Power; Loc. 976-80. 

50 Daniel Philpott; Revolutions in Sovereignty: How Ideas Shaped Modern International Relations; Loc. 67-71.

51 “In early modern Europe, it was the Protestant Reformation that brought a century of war, culminating in the Thirty Years’ War (1618-1648), which in turn brought about a system of sovereign states. In the twentieth century, it was nationalism and racial equality that brought the revolts, protests, and colonial wars that extended the system globally. For both revolutions, international agreement upon sovereign statehood was the terms on which a crisis of pluralism was settled.” – Daniel Philpott; Revolutions in Sovereignty: How Ideas Shaped Modern International Relations; Loc. 77-80.

52 “Opponents of integration often attack such proposals as threats to national sovereignty. Sovereignty, however, is not a fixed concept.” – Robert Pastor, North America’s Second Decade; Foreign Affairs (January/February 2004)-  http://www.foreignaffairs.com/articles/59538/robert-a-pastor/north-americas-second-decade

53 “Sovereignty is an anachronistic concept originating in bygone times when society consisted of rulers and subjects, not citizens. It became the cornerstone of international relations with the Treaty of Westphalia in 1648. During the French Revolution, the king was overthrown and the people assumed sovereignty. But a nationalist concept of sovereignty soon superseded the dynastic version. Today, though not all nation states are democratically accountable to their citizens, the principle of sovereignty stands in the way of outside intervention in the internal affairs of nation states. But true sovereignty belongs to the people, who in turn delegate it to their governments. If governments abuse the authority entrusted to them and citizens have no opportunity to correct such abuses, outside interference is justified. By specifying that sovereignty is based on the people, the international community can penetrate nation states’ borders to protect the rights of citizens.” – George Soros; The People’s Sovereignty, How a new twist on an old idea can protect the world’s most vulnerable populations; Foreign Policy magazine; Jan. 1, 2004. & Marino Busdachin; General Secretary of the Unrepresented Nations and Peoples Organization (UNPO); To the European Parliament in Brussels, Belgium; December, 2006 – http://www.americansov.org

54 “A system of world order–preferably a system of world government –is mandatory… The proud nations someday will see the light and, for the common good and their own survival, yield up their precious sovereignty…” – Walter Cronkite; A Reporter’s Life – http://www.canadafreepress.com/2007/deweese011107.htmhttp://www.canadafreepress.com/2007/deweese011107.htm

55 Elihu Burritt, Thoughts and Notes at Home and Abroad, 1868, p. 266.

56 Max Weber, The Theory of Social and Economic Organization; III. The Types of Authority and Imperative Co-ordination; I. The Basis of Legitimacy; I. The Definition, Conditions, and Types of Imperative Control; Trans. A.M. Henderson and Talcott Parsons. New York: Free Press, 1997. Pages 324-329.

57 ibid. – page 175.

58 As Max Weber points out, they feel personally free, feeling obligations only to their official charges; as part of a very strict administrative hierarchy; that they have very clearly defined domains; that it is their main job and obligation; that they will be judged by their superiors according to the performance and execution of that charge; and that they must follow the strict internal administrative discipline. – Max Weber; Economía y sociedad – Esbozo de sociología comprensiva; Edición preparada por Johannes Winckelmann; Fondo de Cultura Económica; México; p. 176.

59 “Sovereign is he who decides on the exceptional case.” – Carl Schmitt; Political Theology – four chapters on the concept of sovereignty; Cambridge, Mass: MIT Press, 1985; page 5.

60 Even if they “creatively interpret the UN SC Resolution 1244″, knowing fully, as Carl Bildt, Sweden’s Foreign Minister, stated, that “there are no legal grounds fro doing what we are doing, but we must preserve at least a semblance of international law.” – http://www.kosovocompromise.com/cms/item/charts/en.html?id=478

61 Resolution 1244 (1999), adopted by the Security Council at its 4011th meeting,
on 10 June 1999: “… Reaffirming the commitment of all Member States to the sovereignty and territorial integrity of the Federal Republic of Yugoslavia and the other States of the region, as set out in the Helsinki Final Act and annex 2…”

62 The Constitution of the Republic of Serbia, The Preamble: “… the Province of Kosovo and Metohija is an integral part of the territory of Serbia…”

63 see footnote # 2

64 Resolution 1244 (1999), adopted by the Security Council at its 4011th meeting,
on 10 June 1999, authorizes the Secretary-General, with the assistance of relevant international organizations, “to establish an international civil presence in Kosovo” and “decides on the deployment in Kosovo, under United Nations auspices, of international civil and security presences, with appropriate equipment and personnel as required…”, “requests the Secretary-General to appoint, in consultation with the Security Council, a Special Representative to control the implementation of the international civil presence, and further requests the Secretary-General to instruct his Special Representative to coordinate closely with the international security presence to ensure that both presences operate towards the same goals and in a mutually supportive manner…”

65 The Constitution of the Republic of Kosovo; Article 147 [Final Authority of the International Civilian Representative]: “Notwithstanding any provision of this Constitution, the International Civilian Representative shall, in accordance with the Comprehensive Proposal for the Kosovo Status Settlement dated 26 March 2007, be the final authority in Kosovo…”, and Article 153 [International Military Presence]: “Notwithstanding any provision of this Constitution […] The Head of the International Military Presence shall, in accordance with the Comprehensive Proposal for the Kosovo Status Settlement dated 26 March 2007, be the final authority in theatre…”

66 Robin G. Collingwood (1889-1943); The Map of Knowledge; Oxford;1924; page 237. 

Bibliography:

Abbott, John Stevens Cabot; The Empire of Austria; Its Rise and Present Power.

Althusius, Johannes; Politica; Frederick Smith Carney (Editor); Liberty Fund; 1997

Ardent, Hannah; On Revolution; London, Harmondsworth, 1973

Balo, Ryan K.t and Hitz, Zena; A Companion to Greek and Roman Political Thought – Chapter 24 – Plato on the Sovereignty of Law – Published Online April 24, 2009.

Beaumanoir; Customs of Beauvaisis; Book II

Black’s Law Dictionary; 8th edition; 2004

Bodin, Jean; On Sovereignty; Cambridge University Press; 2004

Bodin, Jean; Six Books on Commonweale

Burritt, Elihu; Thoughts and Notes at Home and Abroad; 1868

Carl Schmitt, Carl; Political Theology – four chapters on the concept of sovereignty; Cambridge, Mass: MIT Press, 1985

Collingwood, Robin G.; The Map of Knowledge; Oxford;1924

Constitution of the Republic of Kosovo

Elshtain, Jean Bethke; Sovereignty – God, State, and Self; The Gifford Lectures; Basic Books; 2008

Figgis, J. N.; (1907); From Gerson to Grotius 1414–1625; 2nd edition; reprinted; Cambridge, UK; Cambridge University Press, 1916

Gratian; Decretum magistri Gratiani; Liber 9

Heywood, Andrew, (1994), Political Ideas and Concepts: An Introduction; London: Macmillian Press

Hobbes, Thomas; Leviathan; Cambridge University Press; 1999 Homer; The Iliad; Translation by Alexander Pope; Digital book

Interim Agreement for Peace and Self-Government In Kosovo; Rambouillet, France; February 23, 1999

Jaeger, Werner; Paideia: The Ideals of Greek Culture, Book I, trans. by Gilbert Highet

John of Salisbury; Polycraticus (Ioannes Saresberiensis; Policraticus); Libri I, IV and VIII.

Kant, Immanuel; On History – Idea for a Universal History from a Cosmopolitan Point of View (1784); Translation by Lewis White Beck; The Bobbs-Merrill Co., 1963.

Kant, Immanuel; Perpetual Peace; Translated by Lewis White Beck

Krasner, D.; Sovereignty: Organized Hypocrisy; Princeton University Press – 1999

Luther, Martin; (1523); Temporal Authority: To What Extent It Should Be Obeyed; Westminster Press; 1967

Machiavelli, N.; (1469-1527); 1532; The Prince and the Discourses, New York, NY; The Modern Library, 1950

Pennington, K.; The Prince and the Law, 1200-1600; University of California Press; Berkeley, 1993

Philpott, Daniel; Revolutions in Sovereignty; 2002

Plato; Republic

Pope Innnocent III (1198-1216); Decretal: Venerabilem.

Rehm, Hermann; History of the State Law (Geschichte der Staat Rechtswissenschaft)

Spinoza, B.; Tractatus Theologico-politicus; XVI

Stankiewicz, W. J., (1976), “Sovereignty as Political Theory,” in: Political Studies, Volume XXIV, No. 2, Oxford: Claredon Press

The Montevideo Convention on the Rights and Duties of States (signed 26 December 1933); M. O. Hudson (ed.); International Legislation; Carnegie Endowment; Washington; 1931-50; Vol 6

Thucydides; History of the Peloponnesian War; Book V

UN Security Council Resolution 1244 (1999)

Weber, Max; Economía y sociedad – Esbozo de sociología comprensiva; Edición preparada por Johannes Winckelmann; Fondo de Cultura Económica; México

Čim je 3. marta predsednik Srbije u Briselu dobio kandidaturu za ulazak u EU, odlučio je da odmah naplati tu političku pobedu tako što će da ostane na vlasti. Boris Tadić jeste profesor psihologije, ali i račundžija, jer trenutno preračunava, da li posle najave parlamentarnih i lokalnih izbora za Đurđevdan, da krene i u promenu predsednika tj. samog sebe. A to bi značilo da Boris Tadić skrati svoj mandat, da sebi podnese ostavku, kako bi opet izašao pred glasače i verovatno, pobedio.
           
Ivica Dačić, kao zamenik premijera ga upozorava da ga je i Slobodan Milošević „kratio“, ali je sa skraćenim mandatom ostao kratak za vlast i upozorava Tadića da se ne igra titulom predsednika. Već da poštuje predsednički mandat i izbore za prvog čoveka Srbije uradi kada im je vreme, krajem leta.
           
Šta će biti na izborima ne zna se i to nije mnogo bitno u Srbiji, jer je najavom da će se 6. maja glasati za parlament, vladu i predsednike opština, otvorena najveća srpska pozorišna predstava, koja se zove izbori. A narod voli d aučestvuje u toj predstavi, sve misleći da je glavni akter u komendiji za smejanje i plakanje.
         
Statističari tvrde da danas Srpska napredna stranka sa Tomom Nikolićem po popularnosti vodi ispred DS i Borisa Tadića, za četiri indeksna poena. Ali, kako stoje stvari, izgleda, da na te izbore jedino Demokratska stranka predvođena Tadićem izlazi spremna, sa izvesnim argumentima i tvrdim obećanjima. Tadić je nedavno obnarodovao da će se raditi na pregovorima o ulasku u EU, da će se nastaviti dijalog sa Prištinom, možda i prvi Albanac iz Prištine dođe u zvaničnu posetu Beogradu, da će razvijati poljoprivredu uz 20 milijardi evra dotacija, da će pomagani mala preduzeća, jer će svoju Narodnu kancelariju da pretvori u biro za biznis. 

Ambasadorka SAD, Warlick, sa Tadicem.

U međuvremenu u Beogradu se gradi metro, u 23 škole se uči kineski, kako bi Srbi malo požuteli i zajedno sa Kinezima završili most na Dunavu kod Zemuna, a malo niže, posle kraha USA Železare, odjednom je odlučeno da Amerikanci podignu rafineriju za 550 zaposlenih. Nafta i benzin će da se izvoze iz Smedereva, kad već gvođe nije moglo. Tadić i najavljuje srpske izbore na Kosmetu.
            
U takvoj situaciji glavni Tadićem mentalni oponent dr Vojislav Koštunica iz DSS, ćuti i ništa ne nudi, niti obećava, ali verovatno priprema prevrat na severu pokrajine, kojom vlada zajedno sa ruskim interesom. Velja Ilić glumi ubijenog kandidata, jer dok je bio u dućanu, kamion je usred Beograda udario njegov blindirani auto sa policijskim telohraniteljom. Sada Velja kuka što nije mrtav, jer bi imao više šanse na izborima, a ministar policije Ivica Dačić ga uverava da to nije atentat, već obična saobraćajka.
            
Glavni opozicionar Toma Nikolić samo preti i galami, i kao čoveka fatamorgana, priča da će kao predsednik Srbije, da izgradi kanal Dunav-Morava-Vardar i spoji Hrvatsku, Srbiju, Makedoniju i Grčku sa turskim morem. Nikolić je u dva navrata pobeđivao Tadića na izborima, ali samo u prvom krugu, a uredno gubio u drugom krugu. Neki kažu da je Toma prodavao glasove Borisu, drugi da je pošteno izgubio od lidera DS, a treći da Srpska napredna stranka i njeni lideri Toma Nikolić i Aleksandar Vučić i ne žele da pobede??? Toma i Vučić su za svoj izborni moto odabrali političku uzrečicu Ive Sanadera, samo što su ime Hrvatska zamenili imenom Srbija.
         
Vojislav dr Šešelj iz Haga, gde satima izlaže svoju odbranu, javlja da je Toma Nikolić čovek stranih službi, da nema škole, jer je kupio diplome, i na taj način lider radikala navija za Borisa Tadića. Mlađan Dinkić, koji je vladao deset godina Srbijom kao ministar, sada vodi Ujedinjene regione Srbije i priča protiv samog sebe. Nekada je uvodio centralizaciju, sada razvodi decentralizaciju zemlje, nekada je zapošljavao samo svoje kadrove iz G17, a sada mu je parola: „Nema stranačkog zapošljavanja!“
       
Priča Dinkić kako Srbija plaća kredite za mostove u Beogradu, a on je uveo praksu da Srbija strancima plaća 10.000 evraza otvoreno radno mesto. Zato se i govori da novi „fića 500“, koji će Italijani da prave u Kragujevcu, ceo plaća sama Srbija. Za Dinića se priča d aje Tadićev čovek. A da taj „fića“, koji u SAD reklamira glumica Dženifer Lopez, zvana Guza, treba da povrati srpsku privredu na visoko mesto na Zapadu, a izvoz rakije, kao svetskog pića da nas zadrži u Rusiji, u vrhu najboljih izvoznika.
        
Na listi za glasanje na srpskim izborima upisano 7.058.063. SAD i Evropa su se već zainteresovali za podelu vlasti u Srbiji. Amerikanci su diplomatski, onako u kaubojskom čizmom preko malene ambasadorke Meri Vorlik, poručili da neće biti srpskih izbora na Kosmetu. Već jača front zemalja koje su protiv glasanja u Tačijevom tzv. nezavisnom Kosovu. U toku su konsultacije Beograda i Brisela oko lokalnih izbora na severu Kosova. Unmik za sada ćuti.
         
Uticaj EU, SAD i Rusije na formiranje nove vlasti i vlade u Srbiji biće ogroman. Toga je Boris Tadić jako svestan. I moraće da spasava svoju vlast i svoje kadrove, poziciju u budućoj Vladi Srbije od pukih želja Amerikanaca, Nemaca, Rusa, Evropljana…Već se priča kako Čedomir Jovanović treba da bude novi mninistar spoljnih poslova, iako Čedica, kako ga zovu, nije sklon diplomatiji već taktici političkog prepadanja. Govori se da će Ivica Dačić da bude novi premijer, ali se to mesto predviđa i za Rasima Ljajića.
        
Dr Vojislav Šešelj iz haškog zatvora poručuje da je Boris Tadić čovek Zapada, sklon da ne izvršava sva naređenje SAD, EU i Nemačke, jer nije toliko nisko pao. A da će baš zato strane sile da ga ucenjuju jačanjem uloge SNS i Tome Nikolića, podržavanjem SPS-a i Ivice Dačića, upotrebom Čede Jovanovića i njegovog „Pokreta“. 
        
Šta će se zapravo dogoditi, još se ne zna, jer su izbori u Srbiji uvek velika komendija. Laički gledano, nikada ranije predsednik nije imao tako dobru prednost u odnosu na opoziciju, kao sada Boris Tadić,  a nikada ranije, kao sada nije bilo toliko vidljivo, da opozicija zapravo ne želi da pobedi, jer neće da vlada državom koja je u dubokoj krizi i ogromnim dugovima. Bolje je sedeti u opoziciji, napadati vlast i naplaćivati svoje učešće u političkom životu države i naroda, koji se muče da opstanu. Prema tome Boris Tadić i Demokratska stranka bi trebalo d apobede, ako Zapad ne odluči drugačije!?

Poređenjem gomile informacija o divama balkanske estrade, vidi se da je to više nego što su mediji javljali o političkim odnosima Srbije i Hrvatske, o poslovanju 200 hrvatskih firmi u Srbiji, o pokušaju Srbije da postane politički miljenik Zagreba i dokopa se stolice u EU.
        
Dolaskom Severine Vučković sa sinom Aleksandrom i mužom Milanom Popovićem u Beograd može poslovno da ugrozi Svetlanu Ražnatović, jer Seve postaje sve draža Srbima. Priča o Sverini je saga o romantičnom životu i uspehu, a bajka o Ceci se pretvorila u izveštaj iz crne hronike.

Da Srbi više vole mangupe i mafijaše, nego svetske face, govori i slučaj begstva iz pritvora Sretka Kalinića i Željka Milovanovića, najopasnijih profesionalnih ubica na Balkanu. Njih dvojica su u Okružnom zatvoru u Beogradu provalili vrata, sklonili rešetke i iskočili u dvorište, gde su ih žandari pohvatali. Istog dana Novak Đoković je došao u Beograd sa peharom najboljeg sportiste sveta. Dva kriminalca su sada na naslovnim stranicama novina i elektronskih medija, a kralj belog sporta Đoković je negde pozadi.
           
Srbi nikada nisu znali da odvoje bitno od nebitnog, i uvek će se prikloniti goroj strani života, nego onoj boljoj i svetlijoj. Srbi se više bave nebitnim nego bitnim stvarima i pojavama. To je osobina malih i marginalnih naroda. Tako, umesto da slave Đokovića, kome u Jagodini grade voštanu figuru, Srbi “slave” Sretka Kalinića i Željka Milovanovića i njihov pokušaj begstva tumače kao veliko mafijaško delo.  
         
Sretko Kalinić je član zemunske mafije, koji se skrivao u Zagrebu, gde je, sumnja se, izvršio ubistvo Cvetka Simića i pokušao ubistvo Aleksandra Simovića, a Željko Milovanović je posle atentata na Ivu Pukanića i njegovog saradnika Niku Franića osuđen u odsustvu na 40 godina zatvora. Obojica su se našla na dva dana u pritvorskoj jedinici Okružnog suda u Ustaničkoj ulici. I u jednom danu su se dogovorili (kako? ), da pobegnu. Bežali su lagano i bez panike, kao da su sigurni da će im izlazak na slobodu uspeti.
        
Plan bekstava je imao strogu satnicu. Prerezali su rešetke turpijom, odvalili vrata, skočili kroz prozor napolje, jer ih je neko čekao da ih odveze. Plan je bio da preko krova sudnice dođu do ulice!? Pitanja su, ko im je doneo turpiju, kako su mogli da turpijaju kada se to čuje u ćelijama na prvom spratu?  Zašto nije bilo čuvara na njihovom spratu? Odkuda njima čuvarska uniforma za beg? Zašto se kalinić obrijao, d aga ne prepoznaju na ulici, a da to nije sumnjivo čuvarima?
          
Ministarstvo pravde, kome zatvori pripadaju, odmah je suspendovalo i saslušalo čuvare Ninoslava Strahinjića, Dragišu Grkovića, Srđana Danića, Nenada Mitrovića i Tomislava Lalovića. U srpskoj policiji kažu da je očigledno da je neko iznutra odgovoran za pokušaj begstva, ali se ne kaže da li su to čuvari ili advokati.
Ministar policije Ivica Dačić je rekao da se istražuje da je reč o “organizovanom delovanju”.
          
Jedna od pretpostavki je da je neko od stražara ili osobe koje su mogle da posećuju zatvorenike, prenosile poruke i turpije, jer je očigledno da je bekstvo odlično sinhronizovano. Mafijaši iz zemunskog klana u zatvorima imaju veliki novac i spremni su da plate svoje spasenje. Priča se da Legija čeka da plati helikopter koji bi za izbavio iz zatvora Zabela u Požarevcu. Očigledno je da su ubice Kalinić i Milovanović izveli sličan plan – platili da budu slobodni.
          
Druga varijanta je, po meni mnogo realnija, da je policijsko-mafijaški klan izveo ovo begstvo ubice Ive Pukanića, kako bi naudio političkim odnosima Srbije i Hrvatske i od Željka Milovanovića napravio žrtvu politike Beograda i Zagreba. Naime, treba znati da su balkanski mafiju na prostorima bivše Jugoslavije napravile tajne policije Beograda, Zagreba, Sarajeva i Podgorice. Mnogi penzionisani policajci, koji su nekada vodili ulične kriminalce i sa njima obavljali prvljave poslove, na kojima su ovi izrasli u mafijaše, i danas tajno sarađuju.
         
Jedni tvrde da je bosansko podzemlje organizovalo neuspelo bekstvo kriminalaca iz zgrade suda, a drugi da su atentatori na Borisa Tadića i Milorada Dodika, predsednika Srbije i premijera Republike Srpske, organizovali bekstvo Željka Milovanovića (46) i Sretka Kalinića (38) iz zatvora. Milovanović je, kako se sumnja, godinama je povezan sa kriminalnim klanom Republike Srpske i BiH. Kao bivši pripadnik „crvenih beretki“, bio je zadužen za likvidacije, o čemu svedoči i njegov poslednji zadatak – ubistvo Pukanića. Pre sedam godina je bio jedan od osumnjičenih u osujećenom atentatu na Dodika.
         
Državna zemunska mafija, koju je napravila tajna policija Srbije i JSO kao specijalna jedinica i gnezdo kriminalaca, i dalje funkcionišu preko odbeglih članova. Uostalom i čovek koji je doneo oružje i eksploziv u banjalučku halu “Borik” da ugrozi Tadića i Dodika, je bivši član tajne policije. Zahvaljujući tajnom policijskom lobiju Dobrosav Gavrić, ubica Željka Ražnatovića Arkana se do skoro slobodno šetao po Južnoj Africi, a četvorica članova zemunske državne mafije su i dalje slobodni negde u svetu. Njihov glavni posao je da pripreme begstvo Milorada Ulemeka Legije, Sretena Kalinića, braće Simović, Željka Milovanovića i Sretena Jocića, poznatijeg kao Joca Amsterdam, koji je takođe osumnjičen kao akter u atentatu na Ivu Pukanića i Niku Franića u Zagrebu.
           
Svi oni su članovi miloševićeve državne mafije, koju danas kontroliše policijsko-mafijaški lobi iz Beograda, Zagreba i Podgorice. Uostalom, kako sada priznaje ministar policije Ivica Dačić, on je u avgustu iz BiH dobio informaciju da se priprema begstvo Željka Milovanovića. Istražni organi sumnjaju da je Sreten Jocić – Joca Amsterdam umešan u pokušaj bekstva Sretka Kalinića i Željka Milovanovića, najopasnijih profesionalnih ubica koji se nalaze u srpskim zatvorima.
         
Joca Amsterdam je bio u zatvoru Specijalnog suda u vreme njihovog pokušaja bekstva. Jocić je čovek Slobodana Miloševića i tajne policije Srbije. A Željko Milovanović je njegov čovek. Sumnja se da je Sreten Jocić želeo da oslobodi Kalinića i Milovanovića. I da Joca Amsterdam istovremeno izazove pobunu u najvećem srpskom zatvoru CZ u Beogradu. Sretko Kalinić i Željko Milovanović nisu samo pokušali bekstvo iz pritvorske jedinice Specijalnog suda tj. CZ-a, već su u tome skoro i uspeli. Činjenica da ih je u bekstvu sprečio pripadnik Žandarmerije govori da su obojica, makar i samo na trenutak, uspeli da se domognu slobode.
        
A to indirektno znači da Srbija spasava Pukanićeve ubice, da ima tolerantan odnos prema mafijašima koji su harali po Hrvatskoj i Zagrebu ili da je Ministarstvo pravde Srbije nesposobno da čuva najopasnije kriminalce. Odgovore na mnoga pitanja i možda objašnjenja ovih mojih teza daće, makar delimično, specijalna Komisija koja je formirana u Beogradu. Mada se u Srbiji zna, da kada se formira komisija za neku aferu, ona se nikada ne okončava pravom istinom. Državne komisije najčešće služe da sakriju istinu. 
        
Međutim, Srbija mora da se potrudi da Hrvatska ne shvati da su pokušaj begstva najopasnijih ubica Sretka Kalinića i Željka Milovanovića, i najava pobune i begstva Sretena Jocića, upereni protiv interesa zvaničnog Zagreba.

- Jugoslavija je za vreme Hladog rata razvijala svemirski program koji je 1961. godine Tito prodao SAD-u, a Kenedi je potom najavio let na Mesec.
         
Ovo je srž poruke trejlera za film “Hjuston, imamo problem” slovenačkog reditelja Žiga Virca, koji je istog časa kada je postavljen na internet “izazvao buru” u svim republikama bivše Jugoslavije. Balkanski i svetski mediji, uvek gladni istina i laži, od ove fantastične izmišljotine, koja je filovana snimcima podzemnih aerodroma JNA, napravili su svetsku vest. Pametni ljudi su shvatili da je to virtualna montaža, ali ostali su progutali priču da se radi o “otkrivanju najveće tajne Hladnog rata”.
          
Zaplet filma vrti se oko navodnih tajnih zapisa Hermana Potočnika, kapetana inženjerskih jedinica Austrougarske, zapravo Nemca, koji se muvao po Balkanu. Iskorišćen je da bi se u globalnom svetu čulo za Slovence. I tako, reč po reč, slika na sliku, ispade da je Josip Broz Tito bio vanzemaljac, a da mi u SFRJ to nismo znali. Žiga Virc je toliko zamumuljio svoj trejler za film “Hjuston, imamo problem”, da je NASA morala da reaguje i demantuje da je Tito prodao Amerikancima svemirski program.
         
Čim se ova virtualna svetska priča ohladila dobili smo novu ekskluzivnu vest – neko je u hali “Borik” u Banja Luci hteo da ubije Borisa Tadića i Milorada Dodika. A, opet neko nepoznat, upozorava da će atentatori ubiti i Ivicu Dačića, čak i patrijarha srpskog Irineja. Kad su mediji, uz malu pomoć političara, dobili dodatne “dokaze”, ispostavilo se da jedan penzioner Službe državne bezbednosti iz Banja Luke ima arsenal oružja i eksploziva za srpske glavešine. Da jedan čovek poreklom iz Zagreba nišani Borisa Tadića. I da je bivši srpski lobista iz Njujorka poslao SMS poruku upozorenja šefu kabineta srpske polcije, da pričuva svog predsednika i patrijarha.
         
Sada se Srbija sedam dana zabavlja strašnim vestima o pretnjama smrću svojih lidera, koje su stigle sa poznatih izvora i sa imenima učesnika atentata. Niko se ne pita, pa koji su to likvidatori koji pokazuju svoje namere i svoja imena? I zašto nešto što treba da je najveća bezbednosna tajna, planirani atentati, postaje javna priča. Svima, i političarima, i medijima, pa i javnosti, odgovara da se vrti ova nova virtualna bajka o političkim ubistvima srpskih lidera. Jer, fabrike ne rade, zaposleni dobijaju otkaze, svako svakom duguje novac, pa nema plata, ni honorara – i sad neka se narod za to ne brine – predsednik i patrijarh su u životnoj opasnosti.
        
Ako se prisetimo priča o globalnom otopljavanju i potopa planete, afere Vikiliks i video sage o likvidaciji Osama bin Ladena, postaje jasno da virtualni život počinje da nadmašuje realni. Više gotovo da nema razlike između istine i laži. Već stičem naviku da kad čujem prvu vest, sačekam 12 sati da vidim njeno medijsko okruženje, realnu situaciju i procenim da li je laž ili istina. Tako je bilo i kada je javljenoi da je Dobrica Ćosić postao nobelovac. Pojava ishitrenih svetskih senzacionalnih vesti je toliko uzela maha da postoji opasnost da 21. vek bude era velikih laži i manipulacija.
         
Nekada su se tim prevaranstkim poslovima bavili Amerikanci i Britanci, koji su izmislili nuklerani program za masovno uništavanje u Iraku i srušili Sadama Huseina, a sada se virtualna stvarnost projektuje i na Balkanu. Tamo neka bugarska ministarka je smisila priču kako je zvanična Sofija režirala tajnu operaciju “Potkovica” na Kosmetu i u nju uvela Nemačku, što je za posledicu imalo bombardovanje Srbije i Crne Gore 1999. godine. Nemci ovu virtualnu priču nisu potvrdili, ali je ona već obišla ceo Balkan.
         
Sada se Slovenci hvale da su sa Titom, čiji je deda bio iz dežele, osvojili svemir. Čekam samo da  Janezi potvrde da je Tito bio vanzemaljac. Jedan Nemac je napisao memoare i “priznao” kako je lično ubio Nikolu Teslu, srpskog genija iz Like. A Srbi se, evo hvale, kako imaju atentatore koji će da likvidiraju politički vrh svoje zemlje.
          
Virtualni prikaz života posledica je ogromnog monopola u medijskom svetu, kojim vlada pet velikih svetskih porodica. Da bi se taj monopol, koji se kod nas manifestuje izdanjima stranih časopisa iz velikih lanaca i televizijama iza kojih stoji CIA, prikrio izmišljena je priča o nezavisnom novinarstvu. Vašington i Holivud svakog dana proizvede toliko televizijskih serija, da mogu da nahrani 80 američkih satelita, preko kojih se iz kosmosa lansira virtualna slika naše planete.
         
U sadržajima te projekcije ima malo Rusa i Kineza, a još manje naroda iz Dalekog Istoka. Virtualna slika je ogoljena projekcija Zapada, u kojoj nema mesta za vodu “Janu”, već samo za “Koka kolu”. Umesto Radeta Šerbedžije gledamo Ramboa 33 godine na tv ekranima. Pre nekoliko meseci Žan Pol Belmondo, slavni francuski glumac je uputio javno pismo Ministarstvu kulture u kome se pitao kada će na Francuskoj televiziji da gleda francuske filmove, a ne samo holivudske. U Srbiji se dnevno na 8 kanala emituje 46 američkih serija. Rusi, Kinezi, Japanci, Nemci, Italijani, Francuzi, Hrvati sa svojom kinematografijom i tv serijama kao da ne postoje.
        
Takav je odnos snaga svetskih sila u medijima. Američka vest da Madona ne nosi gaćice je u agencijskim paketima važnija od informacije da Tito nije bio vanzemaljac i nije prodao svemirski program Amerima. Evropa, Balkan i Rusija su totalno pokoreni američkim virtualnim pričama. Mi smo medijska kolonija Holivuda i Vašingtona. Gutamo američko informativno smeće, ali i sami počinjemo da prozivodimo lažnu sliku sopstvenog života.
          
Nedostaje nam samo još da počnemo kao Turci da pravimo sopstvene tv sapunice, u kojima se ne zna ko je kome otac, majka, švaler, momak, brat, sestra ili ubica. Ne bi me iznenadilo ako neka bosanska, srpska ili hrvatska agencija javi da je otkriveno kako je Franjo Tuđman bio sin Josipa Broza, a Slobodan Milošević brat Jovanke Broz. I da je Severina Vučković zapravo sestra Anđeline Džoli i Borisa Tadića.